Pucnji u Sarajevu

Piše: Radovan Popović
NEPOPRAVLjIVI melanholik, Andrić u jednom višegradskom pismu veli:

"Ja se skamenim kad pomislim da bih mogao ostati u Višegradu! Ali, Bog je dobar..."

U Višegradu će dobiti i vest da je dovedena u pitanje njegova stipendija kod "Napretka". Durbešiću se žali:

"Šta će ti ljudi od mene? Zar meni moja zemlja zbilja ne može dati trideset forinti da pišem svoja dva-tri stiha i vidim svijeta? Ili sam zbilja bezvrijedan? Ne znam. Tek vidim: dolaze moji najgori dani. Raskinuo sam, sad svejedno čijom krvinjom, sa svim prijateljima, prijateljicama, partijama, krugovima i nacijama. Rođen u Travniku, nadležan u Sarajevu, odrastao u Višegradu. Ne osjećam privrženosti, jer me vežu lijepi spomeni (da mogu spalio bih sve prošlo, kao neki dan korespodencu) a ne stičem ljubavi, jer nemam skupocenih vrlina, koje društvo voli... Okaljao sam se... gadnim aferama sa ženama i ženskinjama, i ne preostaje nego da zlobno ponavljam crnu utjehu gospodina divnog Strindberga: so njird es Einem njenn Ersich mit Njeibern einlast nem. Tako je to kad se petlja sa ženama.

Evo dva dana kako je lijepo vrijeme i to mi nije drago; bio sam se zaljubio u one kišne dane, kad se nazire ona siva potka života... U znak protesta što se je proljepšalo ne izlazim iz kuće. Sjedim i nabrajam sve ružne, što me okružuje i sve mučno što me čeka; nevesela rabota, ali ti samo srčano, Ivane Andriću... Mogao bih otvoriti, kasnije, jedan Muzej srp-hrv. svinjarija, počinjenih jednom mladom čovjeku - pjesniku od literata, snata, pučica, trgovaca i ostalih idiota. I ko voli kuriozne stvari imao bi svoj gaudium gledajući sistem kleveta i uzajamnih olagivanja..."

Prijatelj mu nije došao u Višegrad i on ga u narednoj epistoli moli da mu dođe u posetu, da pre dolaska telegrafiše, ali da ne "pravi manevre" s njegovom "sakatom gostoljubivošću".

Vojko Durbešić, student filozofije, mu je u to doba među najprivrženijim kojem se ispoveda bez ostatka. Njemu će se požaliti i u višegradskom pismu od 19. septembra 1913. godine:

"Ja sam bolestan; dotakao me se život po stoti put, beda i sramota neispunjenih dužnosti i besmislena života je tu. Ja podnosim sve... Svi su glasni u ovoj zemlji, a nebo je tako visoko da čovjek ne može ni glavu razbiti o nj. Neka je slava nebu koje daje kišu kad ne treba i slava Bogu, koji (Gospodar Radosti) šalje radost uvijek 24 sata prekasno... Moj prijatelj P. (jer) Križanić, slikar mi piše iz jednog manastira; izgleda da je prešao na pravoslavlje i zakaluđerio se, potpisuje se Platon, kat.; o masna govedino, o sveto pravoslavlje, bogato hljebom, sve ćeš nas progutati... A ja sjedim i gledam oblake i očekujem mjesece gladovanja, a imam pesmica, koje vrijede više nego svi novooslobođeni krajevi..."

POKUŠAVA da odobrovolji i svoga gimnazijskog profesora Tugomira Alaupovića, i samog pisca, da mu pomogne oko stipendije u "Napretku". Ali, ni tu ne ide lako. Izgleda da ga je Alaupović i zaboravio. Odlučuje da lično dođe u Sarajevo, kod Alaupovića, i moli Durbešića da li može kod njega da konači tri-četiri noći:

"Ja mogu i do 10 (a to je najdulje) još šetati svoju melankoliju po Višegradu, pa iako me izjeda tišina rđom i mahovinom mogao bih sačekati i ovdje vijesti, ali bi mi bilo drago da se nađem s tobom i da što prije bježim. Znam da me u Sarajevu čeka nevesela rabota i neprijateljski ambijent, ali volim i to samo da se ide... Dolazim 3. u petak na Bistrik jutarnjim vozom..."

Pismo je pisao u Višegradu, 28. septembra 1913. godine. Uspeo je da dobije potporu za nastavak studija u Beču, gde sluša predavanja iz istorije države i naroda Balkanskog poluostrva, iz filozofije i hrvatskosrpske književnosti. Profesoru Alaupoviću pisaće krajem 1913. godine da mu je "življenje u Beču" bilo dobro i korisno: biblioteke, seminari, predavanja, obilje knjiga, vremena i sredstava", jedino se žali na slabo zdravlje - lekar je ustanovio "jak katar" i savetovao mu je da napusti Beč. Hrvatsko kulturno društvo "Napredak" obezbedilo mu je pomoć za dalje studije u Poljskoj, u Krakovu, na Jagelonskom univerzitetu.

U leto 1914, godine od svog prijatelja Durbešića, saznaje da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik Austrougarske monarhije, da je taj atentat izveo Gavrilo Princip i da su svi pripadnici pokreta "Mlada Bosna" pod prismotrom policije, a neki su već i uhapšeni. Iste večeri kad je saznao tu vest (28. juna, na Vidovdan), Andrić napušta Krakov i vozom stiže u Zagreb, potom odlazi na Rijeku i onda u Split, gde je doputovao 17. jula, kod prijatelja, pesnika Vladimira Čerine. Tu će steći i nove prijatelje - Jerka Čulića i njegovu potonju suprugu Maju Nižetić. U Splitu će ga 29. jula policija uhapsiti, kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine.

BRIGE RODBINE
ANDRIĆEV startelj, teča i skrbnik Jan (Ivan) Matkovczik, pisaće iz Višegrada Vojku Durbešiću, u Sarajevo:

"Slobodi se vas učtivo zamoliti da me po mogućnosti izvolite ukratko izvjestiti gde se je moj Ivan od Vas rastao i s kime je u Split odputovao. Ja sam od njega početkom ovog mjeseca dobio pismo da će se na preporuku nekog lječnika radi oporavljanja zdravlja sa nekim prijateljem u Splitu zadržavati i onda se kući povratiti. Pošto od 1. avgusta nikakva glasa ni traga od njega nema, to sam s obzirom na današnje kritično stanje, u veliko zabrinut, da je on može biti pao pod kakvu sumnju ili je moguće pao pod zatvor pošto nikakva glasa od njega nema... Mi smo za njega veoma zabrinuti, a njegovoj tetki ne smijem ni spomenuti da se je njemu nešto neugodna dogodilo..."
(NASTAVLjA SE)