Pohvala od Krleže

Piše: Radovan POPOVIĆ
ANDRIĆ je iz Splita brodom (kakva slučajnost) "Višegrad" sproveden u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu, koju će da napusti tek u martu 1915. godine. Preko Zagreba stići će u selo Ovčarevo, kod Travnika, gde mu je, kao u rodnom mestu, određeno boravište, gde ga prihvata mesni župnik u franjevačkom manstiru. Biće pomilovan tek u leto 1917. godine i stići će u Višegrad, gde će ostati celog jula. Došao je izgladneo. Sećaće se prve tople supe koju je pojeo u Višegradu kod tetke. ("Čini mi se da me je docnije celog života grejala ta kašika supe.") Užasnuće se kad je video da ja ćuprija kojom je vazda "odo" u ratu oštećena, a i tarih (zapis), i gornji i donji (koje je 1906. godine pročitao Muhamed ef. Kadić) takođe stradao. A onda će da krene u Zagreb, i, u stvari, od tada počinje Andrićev životni put pisca i, nešto kasnije, diplomatskog činovnika i diplomate.
U avgustu 1919. godine Ivo Andrić stigao je u Višegrad - na železničkoj stanici čekali su ga tetka i teča, radosni što ga vide. A on se oporavio u Sutivanu, na ostrvu Brač naspram Splita, povratio se od bolesti; sa kožnim putnim koferom, mantilom preko ruke, panama šećirom... Pravi gospodin! Doneo je i primerke svoje prve knjige, na koju je ponosan - "Edž ponto", sa predgovorom prijatelja Nike Bartulovića, za koju je dobio lepe kritike, čak i od Miroslava Krleže. A Ivo Vojnović, pisac na velikom, najvećem glasu, koji ga mazi i pazi kao sina, svome bratu Luju pisao je:
"Pisac mladi katolik. Srbin iz Bosne, idealni mladić..." Vojnović mu je predložio da zamoli Tugomira Alaupovića za preporuku da dobije službu i pređe da živi u Beogradu...
Andrić iz Višegrada 29. avgusta 1919. šalje razglednicu svojoj bliskoj prijateljici u Zagrebu Zdenki Marković, potonjoj spisateljici i profesoru Sveučilišta:
"Draga gospođice,
stigao sam konačno kući. Moji su dobro. Ja sam još uvijek pred dojmom lijepih dana sutivanskih. Ovdje u potpunom miru, pomalo radim..."
Napominje da će uskoro da krene na put, u Zagreb, kad se odmori. U drugoj razglednici, međutim, pisanoj u Beogradu, 10. oktobra (razglednica Dvora) Andrić veli da je dobro doputovao i da se "smjestio i nije mi loše... Život veoma bučan i klima oštra, a skupoća neopisiva. Ali može da se živi".
Postao je žitelj Beograda, varoš za koju će da ostane vezan do kraja života. Na osnovu korespondencije možemo da pratimo dalje Andrićeve veze sa Višegradom.
Početkom leta 1920. godine doći će kod svojih u Višegrad. Zenki Marković će se javiti iz Sarajeva, 30. juna sa razglednicom da je obišao majku, da je ona zdravo, a za dva dana kreće u Višegrad, gde ga je već čekalo pismo Markovićeve. On joj 2. jula iz Višegrada poručuje:
"... Zatekao sam sve zdravo i dobro. I sam se ne osjećam loše, tek sam umoran i pospan od putovanja.... Bosna je ove godine naročito lijepa i plodna. Ovdje ću ostati do 15. a onda opet polako preko Sarajeva i Dubrovnika natrag, jer mi 25. ističe odsustvo..."
Od početka godine Andrić je činovnik u Poslanstvu pri Vatikanu (poslanik je ugledni lingvista Lujo Bakotić). Markovićevoj često piše, pa tako još jedno dugo pismo iz Višegrada, 13. jula 1920. godine:
"... Ja sam se ovih desetak dana tako dobro i mirno osjećao da nisam mogao ni prstom maknuti a kamoli pisati. Milion najboljih misli prošlo je nezabilježeno. Sad je kraj tišini u meni. Spremam se polako na put, i opet mogu da pišem, i komuniciram sa ostalim svijetom. Mami sam ja sam donio novce, ali ako ste joj i Vi poslali, neka to bude za idući mjesec. Ona nije najbolje sa zdravljem, ali je inače vrlo dobro..."
Prijateljici dalje piše o svojoj knjizi lirske proze "Nemiri", koja je u štampi kod čuvenog zagrebačkog izdavača Kuglija - Markovićevu moli da pripazi na korekturu, a sam je ispravio rukopis posle daktilopisa, i napominje: "Na nekim mjestima su ekavske riječi radi ritma i harmonije, ostavite ih... Ja Vam se do tri dana vraćam u Rim. Ostaću nekoliko dana u Sarajevu, a nekoliko u Dubrovniku, čekajući brod.... Oran sam kao regrut... Pišite mi često u Rim, da znam kako ste Vi i Vaši i zemlja SHS (Srba, Hrvata i Slovenaca)...."
I narednog leta, 1920. godine, Andrić će svoj odmor da provede u Višegradu. Gospođici Zdenki Marković 17. jula piše:
"... Već sam dva dana tu i još se nisam odmorio. Odveć sam se naputovao i rascjepkao. Nažalost, ostajem najdalje do 1. avgusta pa opet Sarajevo i preko Splita dalje. Mama je zdravo. Ja radim po vazdan..."
I naredno leto provešće u Višegradu. Tu ga je čekala pošta, a među pismima i razglednica i opširno pismo od Zenke Marković, iz Zagreba. Odmah će joj 25. jula odgovoriti:
"... Putovao sam dugo i naporno i nazebao kao usred zime. Kao uvijek kad sam ovde, ja se dobro osećam i mogu nesmetano da radim. Ali vrijeme je tako kratko da mi pomisao na skori kraj pokvari mnogi sat... Mama me pitala za Vas. Pozdravlja Vas... U Beogradu i Sarajevu sam se našao s mnogim starim drugovima. Život je svuda težak, a duhovna pometenost opšta... Meni se još uvek širi slava radi one 2-3 knjižice; već u čitanke hoće da me meću. Valja da napišem ubrzo što drugo, inače propadoh u ništavilu priznanja... Ja uopće i ne izlazim po vazdan iz kuće, toliko sam se zaželio odmora.."
Tetak Ivan je oboleo i Andrić piše da je slab veoma. Bog zna da li ću ga dogodine zateći ako dođem...."

(Nastavlja se)