Tetka kao mater

Piše: dr Radmila Radić

PATRIJARH Pavle rođen je na crveno slovo, na Usekovanje, 29. avgusta po starom, odnosno 11. septembra po novom kalendaru 1914. godine u porodici zemljoradnika, od oca Stefana i majke Ane Stojčević, u selu Kućanci u oblasti Donji Miholjac u Slavoniji. Njegovi preci svojevremeno su se tamo doselili sa juga Srbije. Kršten je u seoskoj crkvi sv. apostola Petra i Pavla, podignutoj 1828. godine. Na krštenju je dobio ime Gojko. Bio je slabašn dečak kojem su jednom palili sveću misleći da je umro.

O ranom detinjstvu, u intervjuu za "Svetosavsko ognjište", koje izlazi u Johanesburgu, rekao je: "Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale."

Osnovnu školu je završio u svom rodnom mestu. "Posle rata bilo je teškoća i ja sam oko dvadesete godine bio upisan u osnovnu školu, pa terao evo... dugo. E, sigurno, bio sam najstarije muško u kući, brat je bio malo mlađi. Ja sam morao završiti sve poslove, da donosim drva i drugo što da pomažem tetki i babi. Pošto sam se pričešćivao još kad sam bio mali, kad sam sa tetkom išao, pa mi je ostalo, da je to nešto redovno." Tetka je videla da Gojko nije za seoske poslove, pa je odlučeno da ode kod strica u Tuzlu i tamo nastavi školovanje.

KASNIJE će o tom vremenu ispričati: "Živeli smo na periferiji Tuzle. Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali... Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim..."

Manastir Orahovica nalazi se u planinama zapadno od njegovog rodnog sela. Manastirska crkva bila je jedina u kraju sa kubetom, dok su sve ostale bile romanskog stila. "Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene te molitve su bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu."

Na to nije ukazivala ni ocena iz veronauke. Iako je rastao u religioznoj porodici i bio dobar đak, iz ovog predmeta je imao dvojku!

"Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katehizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A, on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: `Sedi, jedan!`.

Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: `Ko zna dobiće dva`. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika. Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu."

NIŽU gimnaziju završio je u Tuzli od 1925. do 1928. godine, a višu sa ispitom zrelosti u Beogradu. Pohađao je Četvrtu mušku gimnaziju u Beogradu od 1928. do 1930. godine. Usledio je potom upis šestorazredne bogoslovije u Reljevu kod Sarajeva od 1930. do 1936. godine. Za vreme školovanja u Sarajevu bio je predsednik Trezvenjačkog udruženja omladine srednjih škola. Zajedno sa njim na školovanju bilo je više mladića koji će kasnije postati poznati. Tako, recimo, u Tuzli jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, ali sa kojim se često družio, bio mu je i potonji veliki pisac Meša Selimović.

"Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom", sećao se patrijarh. "Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao, stigao sam i do oranja..." Dve godine je studirao medicinu, a diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1940. godine. Potom odlazi u vojsku, iz koje je ubrzo oslobođen.

Mobilisan je početkom Drugog svetskog rata u sanitetsku jedinicu i kapitulaciju je doživeo u Bosni kod Višegrada, odakle je otišao peške do Sarajeva. Vratio se potom u svoje rodno mesto. Prelazi kao izbeglica u Srem, pa u Beograd, 1941. godine, u vreme kada su bila vešanja na Terazijama. Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini.
"Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama, na dokovima, na istovaranju i utovaranju... odatle i ovaj palac ovakav (pokazuje na pomalo deformisan prst). Nisam mogao da izdržim na tim poslovima, pa me u proleće 1942. moj školski drug jeromonah Jelisej (Popović) odvede u manastir Svete trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim.



PEDAGOGIJA


"RADIO sam kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu dece izbegle iz Bosne. Jednog vrelog dana u avgustu 1944. mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca ko deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, prevjem ga preko kolena i raspalim nekoliko... Kažem mu: `Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!`

Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi - tuberkuloza..."


U IZDANjU Kompanije "Novosti" i nacionalne agencije Tanjug, upravo je izašla iz štampe knjiga "Patrijarh Pavle" autora dr Radmile Radić. Iz obimne biografije poglavara SPC, koji je među vernicima dobio oreol "sveca koji hoda", objavljujemo najinteresantnije delove u feljtonu koji započinjemo danas.

(NASTAVLjA SE)