Simbol srpskog Kosova

PIŠE: Radmila Radić

SRPSKA pravoslavna crkva dobila je iste, 1984. godine dozvolu za izgradnju hrama Svetog Save na Vračaru i dozvolu za izgradnju novog kompleksa zgrada Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta. Zanimljivo je da se vođstvo SPC odlučilo na paralelnu gradnju ovih dvaju objekata. Verovatno je takva odluka bila motivisana željom da se već široko organizovana akcija prikupljanja sredstava iskoristi i kao oblik mobilizacije i okupljanja pravoslavnih Srba u procesu "vraćanja pravim izvorima Srpstva".

Crkveni krugovi su isticali da ova dva zdanja "doprinose velikom prestižu SPC u čitavom pravoslavnom svetu i daleko šire, pa je to dokaz nemerljivih dimenzija srca Srbinovog, njegove snage i njegovog htenja kada su u pitanju velika dela, dela trajne i večite vrednosti". Iste, 1984. godine upućena je i prva čestitka vernicima za Božić, objavljena u listu "Intervju".

Početkom aprila 1986. godine, posle hapšenja predvodnika srpskog nacionalnog pokreta u Pokrajini, Ivan Stambolić odlazi na Kosovo, ali njegov boravak nema efekta. Krajem istog meseca, Slobodan Milošević takođe odlazi na zbor u Kosovu Polju i izgovara čuvenu rečenicu: "Niko nema pravo da bije narod".

Mesec dana kasnije, Milošević je na Desetom kongresu SKS izabran za predsednika CK. Oktobra meseca iste godine, "Večernje novosti" objavljuju Memorandum SANU, čime se otvara "nacionalistički slučaj". Sledi i početak javnog sukoba tzv. dogmatskih i demokratskih snaga u Srbiji, koji je nastao oko naslovne strane lista "Student". Te godine počinju i naredne dve godine, traju protesti Srba sa Kosova (peticije, dolasci u Beograd i sl.). Septembra 1987. godine, održava se Osma sednica CK SKS na kojoj je došlo do idejnog sukoba unutar partije i pobede politike koju je zastupao Slobodan Milošević. Potom dolazi do populističkog talasa koji uklanja pokrajinsko rukovodstvo u Novom Sadu 1988. i crnogorsko 1989. godine.


POŠTO dotadašnji patrijarh German, usled dugotrajne i teške bolesti i od lekara dokazane nemoći, više nije bio u mogućnosti da obavlja tu dužnost (umro je u avgustu 1991.) decembra 1990. godine pristupilo se izboru novog srpskog patrijarha. Izborno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC održano je 1. decembra 1990. Predsedavao je najstariji arhijerej po osvećenju, mitropolit dabrobosanski Vladislav. Prisustvovali su svi arhijereji osim episkopa zapadnoameričkog Firmilijana, koji je ovlastio jednog od vladika da glasa umesto njega. U glasanju je tako učestvovalo svih 25 arhijereja. Na izbornoj listi za novog patrijarha bilo je 17 arhijereja.

Shodno Ustavu SPC, svaki član Sabora (svaki vladika) trebalo je da zaokruži po tri kandidata koji ispunjavaju potrebne uslove. U trojnu kandidaturu mogli su da uđu samo oni koji dobiju više od polovine glasova članova izbornog Sabora, a to je značilo da se za njih izjasnilo najmanje 13 vladika. U prvog krugu glasanja rezultat je bio sledeći: episkop šumadijski Sava dobio je 16 glasova, episkop žički Stefan 13, episkop raško-prizrenski Pavle 11, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan i episkop banatski Amfilohije po 8 glasova. U prvom krugu dobijena su samo dva kandidata: episkop Sava i Stefan. Trebalo je dobiti i trećeg. On je dobijen tek u devetom krugu glasanja. Bio je to episkop raško-prizrenski Pavle, koji je tada dobio 20 glasova.

USLEDIO je izbor patrijarha, na apostolski način, žrebom, među trojicom kandidata. Između tri izabrana kandidata tražilo se kockom koji će duhovnik od tri cedulje, koje nose njihova imena, izabrati ime onoga koji će biti patrijarh. Za taj čin je izabran i pozvan arhimandrit tronoški Antonije (Đurđević), nekadašnji sabrat episkopa Pavla iz Blagoveštenja i Rače. Posle odsluženih molitvi, on je uz tri poklona sa Časne trpeze u beogradskom sabornom hramu, pred episkopima uzeo tri zapečaćena koverta sa imenima trojice kandidata za patrijarha srpskog, prevrnuo ih više puta, a onda uzeo jednu od njih i predao je predsedavajućem, najstarijem arhijereju SPC, mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu. Mitropolit Vladislav je stao na svete dveri, pokazao zapečaćeni koverat, otvorio ga i saopštio: "Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle".

Episkop Pavle je izabran za četrdeset četvrtog patrijarha SPC u poodmaklim godinama. Monah i asketa koji je stajao iznad frakcija, predstavljao je simbol "pravoslavnog Kosova", potrebu duhovne obnove i pomirenja u samoj crkvi i van nje, ali položaj patrijarha značio je i snalaženje u svetu politike i diplomatije. Mnoge je iznenadilo kad je upravo vladika Pavle izabran za patrijarha. Do tada on nije važio (u prvi mah ni među samim vladikama) za glavnog kandidata koji će stupiti na tron prvojerarha. Kasnije je o tome rekao:

"Kad je izbor za srpskog patrijarha (1990) pao na mene, u svojoj sedamdeset i šestoj godini, osećao sam se slično. Pribrao sam se, kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da prava koja bi mogao imati predsednik Svetog arhijerejskog sabora i Sinoda ne treba da koristi nego da, koliko može utiče na odluke naših crkvenih tela ili na postupke predstavnika Crkve.

MOTIVI ODLASKA

"GODINAMA sam molio vlasti da učine kraj zastrašivanju, šovinističkim ispadima i teroru nad našim vernicima, sveštenstvom i monasima, što unosi zabunu, nemir i nesigurnost, te se naši vernici iseljavaju. Odgovarano mi je obično da je to iseljavanje posledica sve brže urbanizacije, zatim ekonomski momenat - traženje boljeg radnog mesta i plate, zapošljavanje i školovanje dece, itd..." Marta 1981. godine uputio je Sinodu poseban izveštaj o paljenju konaka Pećke patrijaršije. O izgredima u njegovoj eparhiji episkop je redovno obaveštavao i Izvršno veće Skuštine SAP Kosovo, a sretao se sa najvišim pokrajinskim i republičkim funkcionerima.