Zvižduci i aplauzi

Piše: dr Radmila Radić
PATRIJARH Pavle januara 1991. godine, uputio je predsedniku Slobodanu Miloševiću pismo u kojem je protestovao zbog odluke Skupštine Srbije da se Božić ne slavi kao državni praznik. Otklon od vlasti postojao je sve očitiji i nezadovoljstvo njome sve jače, pa je tako patrijarh Pavle demantovao i vest koju je objavila "Politika" da je "srdačno čestitao" predsedniku Miloševiću na izbornoj pobedi, prilikom posete januara 1991. Patrijarh očigledno nije želeo da javnost smatra da SPC i on podržavaju Slobodana Miloševića i njegovu partiju.

Početkom marta u intervjuu za podgoričku "Pobjedu", patrijarh je rekao: "Po mom shvatanju, dabome da je moguć duhovni preporod novih generacija, ali nikada ne naturajući, jer je to potpuno strano pravoslavnoj veri, kako kaže sveti Jovan Zlatousti. Bog nam nije dao u ruke mač i koplje da priterujemo ljude među njegove vernike." U istom razgovoru patrijarh je izjavio, povodom Memoranduma SPC koji je prethodno izdat, da jedan čovek i jedna stranka ne mogu učiniti onoliko, i kad su najdobronamerniji, koliko može da učini više ljudi i stranaka, te da se zbog toga predlaže stvaranje vlade narodnog spasa. Patrijarh je dodao da je Crkva znala da njeni vernici ne bi mogli da glasaju za ljude i stranke koji su imali ateističko-materijalistički stav, jer on nije u saglasnosti sa njenom verom.

U BESEDI održanoj u Sabornoj crkvi u Beogradu, 10. marta 1991. godine, patrijarh je apelovao na smirivanje strasti, mirenje i praštanje. Dok se na Ušću 11. marta 1991. održavao kontramiting u znak podrške Slobodanu Miloševiću, patrijarh se obratio studentima okupljenim kod Terazijske česme:

- Braćo i sestre, narode predaka naših, dolazim vam sa trona Svetog Save da vas zamolim sledeće: u interesu svega našega roda je da, imajući u vidu opšti interes u ovim teškim prilikama i nevoljama našeg naroda, molim u ime crkve Svetosavske Pravoslavne da se ova vaša pitanja raspravljaju na mestu na kojem se mogu raspravljati mirno i razumno u opštem interesu.

Bio je prekinut zvižducima. Sutradan se patrijarh Pavle izvinio studentima, a izvinjenje je preneo Atanasije Jevtić, tadašnji dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Patrijarha su tada aplauzima pozdravili oni koji su mu prethodnog dana zviždali. Atanasije Jevtić je rekao da je patrijarh pozvao studente da se raziđu "plašeći se naleta sa Ušća". Kasnije je dodatno objasnio da je patrijarh "bio obmanut, izmanipulisan" od Dragana Dragojlovića, ministra vera u Vladi Srbije, i drugih, koji su ga obavestili da će mitingaši sa Ušća krenuti da se obračunaju sa studentima. Patrijarh je poverovao tome i pozvao studente da se raziđu. Atanasije Jevtić je rekao da je patrijarh bio upotrebljen u funkciji SPS.

Sam patrijarh je u razgovoru Radio Beogradu 2, početkom aprila, svoj postupak objasnio na sledeći način: "Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti." Nekoliko godina kasnije je rekao: "U to vreme do mene su došle vesti da su na ulicama bili spremni tenkovi i kod mene je bio Milan Komnenić iz SPO koji mi je rekao šta se sprema. Brzo sam krenuo na Terazije, izašao pred sabranu omladinu i rekao da sve treba da se reši mirnim putem i da se raziđu. Nisu me razumeli. Onda sam pošao na ušće reke Save da pozovem i one na tom skupu, imajući u vidu koliko sukob može da bude koban. Sutradan su shvatili.

PATRIJARH Pavle je u to vreme primio predstavnike opozicionih partija u Srbiji izražavajući želju da se problemi što pre reše, u interesu celog naroda, a posebno u interesu naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Jedini koji je oštro i otvoreno napao Slobodana Miloševića zbog izvođenja vojske na ulici i "terora nad srpskom decom", bio je Atanasije Jevtić.

Patrijarh Pavle je posetio šefa jugoslovenske države dr Borisava Jovića, 7. marta 1991. godine, i tom prilikom razgovaralo se o položaju Srba u Hrvatskoj. Članovi delegacije SPC tražili su da država SFRJ obezbedi sigurnost i ravnopravnost svih građana u zemlji. Tih dana episkop slavonski Lukijan osudio je "brutalni napad hrvatskih specijalaca na Pakrac i provalu u episkopski dvor" i uopšte "antisrpska nastupanja hrvatske države". Sveštenstvo eparhije zagrebačko-ljubljanske, sastalo se 22. marta 1991. i takođe upozorilo na težak položaj SPC u Hrvatskoj i neistinito pisanje o vezama SPC sa vlastima u Srbiji. U saopštenju sa sastanka se kaže:

"Novi Ustav Hrvatske doveo je Srbe u Hrvatskoj u status nacionalne manjine, a to će izazivati stalne nemire dok se nepravda ne ispravi." Patrijarh je povodom događaja u Hrvatskoj uputio početkom aprila telegram poglavarima pravoslavnih autokefalnih crkava, a 7. maja u Sremskim Karlovcima vođeni su razgovori između delegacija Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve. U zajedničkom saopštnju, kardinal Kuharić i patrijarh Pavle pozvali su na mir, nenasilje i toleranciju. Sukob se, međutim, rasplamsavao. Patrijarh je poručio svim odgovornim ljudima iz političkih stranaka, naročito nosiocima vlasti da usmere svoja nastojanja da se nesporazumi reše u interesu naroda i sigurnosti svih.

"Ovo nipošto ne znači da mi sebe smatramo pozvanima da ponudimo - ili unapred predložimo - konkretna politička rešenja i da dajemo svoj koncept za izlazak iz opšte jugoslovenske krize. To prepuštamo slobodnoj političkoj volji naših naroda. No, mir, nenasilje i toleranciju, kao minimum hrišćanskog, demokratskog i uopšte čoveka dostojnog ponašanja, hoćemo i moramo da preporučimo kao jedino mogući put u budućnost."

VLAST I CRKVA
KRAJEM aprila potpisan je ugovor između predstavnika SPC i vlasti o prenosu upravljanja i korišćenja Igumanove palate u Beogradu na SPC, ali je dvadesetak dana kasnije predsednik Milošević odbio da potpiše akt kojim se SPC i drugim crkvama i verskim zajednicama vraćaju zgrade, zadužbine, legati i ostalo po Zakonu o nacionalizaciji. Crkva je bila nezadovoljna i zbog odbijanja da se veronauka vrati u škole, zatim zbog statusa Bogoslovskog fakulteta i Bogoslovije, nedovoljnog pristupa medijima, itd. Režim je napadan zbog "nacional-boljševizma", zbog neprijateljstva prema Karađorđevićima, zbog nedovoljne, tj. skoro nikakve pomoći Srbima van Srbije, zbog otpora nacionalnoj slozi i pomirenju, zbog nesposobnosti vojske, itd. Sve su se češće mogli čuti glasovi koji su tražili "kristalisanje srpskog nacionalnog programa".
(NASTAVLjA SE)