Gost kod Bloka

Piše: Vitalij BEZRUKOV

NADAHNUTO je pričao Jesenjin Galini Benislavskoj kad su jedne bele prolećne noći šetali obalom Neve: - Bloka sam upoznao odavno ne samo po knjigama. On je za mene bio kao ikona. Još u Moskvi sam odlučio da, ako ikad odem u Petrograd, obavezno moram da ga vidim. Zarekao sam se sebi: odmah sa stanice idem pravo kod njega kući. Ali, kad sam se našao na Nikolajevskoj železničkoj stanici s koferom u rukama, zastao sam na trgu ne znajući kuda dalje. Zanima li te, Galja? Da ti nisam dosadan?
- Meni je interesantno sve što ima veze s tobom, Serjoža - odgovorila je ona zaljubljeno gledajući u Jesenjina. - A onda, ti lepo pričaš. Tako živo sve mogu da zamislim! I još ova čudesna bela noć!... Nikad ranije to nisam videla!
- Pa, dobro, kad se umoriš od slušanja, kaži! Dakle, tako, idem ja Nevskim prospektom. Narod nekuda žuri, gura se, galami... Koga god upitam gde živi Aleksandar Blok - niko ne zna. Dosetio sam se da svratim u knjižaru. I zamisli, tamo sam dobio adresu. Krenem na put, a stanuje daleko. Od jutra nisam ništa jeo, torba samo što mi nije otkinula ramena. Ali, idem, idem... Najvažniji zadatak mi je da vidim Bloka. Konačno, dođem do njegove zgrade. Ušao sam, popeo se stepenicama. Zamisli, Galja, stojim i ne mogu da podignem ruku da pozvonim. Šta ako otvori lično Aleksandar Aleksandrović?!
- Ni ja ne bih mogla - prošaputala je Galja.
- Da. Dakle... ja sam sišao i krenuo iz dvorišta, na sporedan ulaz. Popeo sam se, a kod njih otvorena vrata. Dočekuje me kuvarica: "Šta želiš, momak?" - Ja bih... Aleksandra Aleksandroviča da posetim. Kuvarica me je začuđeno pogledala i obrisavši ruke o kecelju, rekla: "Dobro, idem da mu kažem. Samo, mili, idi na stepenice i tamo sačekaj. Ovde su mi, i sam vidiš, šerpe, posuđe, a ti si nepoznat čovek, ko zna!" Otišla je i zaključala kuhinju. Konačno se vrata ponovo otvaraju: "Uđi, ali prvo obriši noge". Ušao sam u kuhinju, spustio kofer i skinuo kapu. I odjednom se iz sobe pojavio lično Aleksandar Aleksandrovič...
- Oh! - oduševljeno je uzviknula Benislavska.
- I ja sam tako reagovao - nasmejao se Jesenjin. - Kako i ne bih! On, onako visok, stasit, sećam se, u domaćoj flanelskoj jakni i beloj košulji. "Dobar dan! Ko ste vi?" - pitao je dosta hladno.
- Ja, ja sam - mucam - Sergej Jesenjin, doneo sam vam svoje stihove. Samo vama verujem. Kako vi kažete, tako će i biti - ispalio sam. "A ja sam pomislio da ste iz Šahmatova", osmehnuo se Blok dobroćudno. "Kod mene ponekad svraćaju zemljaci. Dobro, idemo", i Blok me je poveo u sobu za goste i smestio za sto, a onda pitao: "Dajte da vidimo šta to imate?" Izvadio sam svesku sa stihovima. Pružio sam mu. Blok je počeo da čita povremeno gledajući u mene. "Da, interesantno, interesantno. Dobro je!", osmehivao se i klimao glavom. On čita, a ja maramicom brišem znoj sa čela. Blok je primetio i osmehnuo se: "Šta vam je? Zar je tako toplo?!" - Ne, to ja onako! Prvi put u životu vidim pravog pesnika! - lupio sam i trgao se. Blok se nasmejao. "Dobro, čime da vas ponudim? Polina Nikolajevna", viknuo je kuvarici, "poslužite gosta čajem!" Potom me je pogledao i dodao: "Možda nećete odbiti ni kajganu?" Ja sam slegao ramenima. "Spremite i kajganu!", viknuo je kroz vrata. "A dok ona priprema, možda da malo recitujete? Hoću da čujem vaš glas". Pružio mi je moju svesku, a ja sam skočio i rekao: - Mogu ja i napamet - i zapevao:
- Kako zapevao? - pitala je Benislavska, zaustavljajući se.
- Tako, pevao sam:
Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu

Vrebao sam tajno povezaču plavu,
Uvojcima crnim pokrivenu glavu.

Jesenjin se takođe zaustavio i nalaktivši se na granitnu ogradu, gledajući u Galju, otpevao svoju pesmu do kraja:
- I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku.
- Tužno! Tužna je tvoja ljubav, Serjoža - rekla je Galja i zaćutala pošto je Jesenjin završio pesmu.
On se nasmejao: - Đavo da ga nosi, Galja! Upravo tako je i Blok rekao: "Tužno! Vaša ljubav je tužna, Sergeju Aleksandroviču!" A ja sam mu onda zapevao drugu, veselu - i Jesenjin je zapevao glasno, drsko, obesno:
- Utkala u jezero zrake rujna zora.
Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora.

Plače negde srnatka, u duplji se krije.
Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Retki prolaznici i zaljubljeni parovi počeli su da se zaustavljaju i osluškuju Jesenjinovo pevanje. Ali, on nije video ništa, pevao je Benislavskoj strasno, izazovno.

BRAVO, SERGEJU

"BRAVO! Hvala, Sergeju Aleksandroviču! Bravo, Jesenjine!", čulo se oko njih. "Pevajte još", molili su slučajni prolaznici koji su prepoznali Jesenjina.
Ali Jesenjin je, uhvativši Benislavsku pod ruku, odlučno zakoračio mimo njih, klanjajući se u hodu obožavaocima:
- Hvala! Hvala! Izvinite, nemam vremena!