Uči, šegrte!

Piše: Vitalij Bezrukov


BOLjE su moje parole na tarabama nego vaši bestidni stihovi na zidovima Strasnog manastira! - uvređeno je odgovorio Majakovski. Jesenjin se obradovao što je Majakovski počeo da gubi svoju prepotentnost:

- To nisu stihovi, već huliganstvo! Vi ste mene nazvali "Zvonki pijanica - šegrt"! Lažete, Majakovski. Ja sam odavno majstor! A pitanje ko je od nas majstor, a ko šegrt, rešiće istorija!

Strasti su se usijale. Uzbuđena omladina napeto je zujala diskutujući o kvalitetima svakog pesnika i njegovog nastupa. Izgledalo je da su u vazduhu dva punjenja s visokim naponom, pozitivni i negativni, i dovoljno je da se samo dodirnu, pa da dođe do kratkog spoja, da sevne munja i udari grom. I kao uvek i u sva vremena, našao se čovek koji je namerno isprovocirao skandal:

- Zašto da čekamo da vreme reši? Predlažem da odmah organizujemo duel Majakovski-Jesenjin!... i publika je trenutno reagovala:

- Bravo! Odlično! Duel! Du-el! Du-el! - skandirali su okupljeni ne žaleći ni glasova ni dlanova. Jesenjin je osetio nešto srednjovekovno u njihovom besu. Ličilo mu je na Arenu u kojoj gomila zahteva: "Krvi! Kr-vi!" Hleba i igara u svim vremenima!

Ništa se ne menja u čoveku. Ma kako daleko otišla civilizacija, čovek je uvek isti: ljubav i mržnja, dobro i zlo, velikodušnost i zavist - osmehnuo se on svojim mislima i izašao napred, podigavši ruku i zamolivši za tišinu:

- Ako na jednu poljanu pustiš dva lava, oni moraju da se biju! Sramota pada na glavu onoga ko je malodušan i počne da beži! Ja sam spreman! - Jesenjin je bacio sako kao da se spremio da se stvarno tuče s Majakovskim. Taj gest izazvao je buru oduševljenja u sali.

- Bravo, Jesenjine! Bravo! Jesenjine! "Huligan"! "Huligan!" - zahtevala je publika.

Jesenjin je klimnuo glavom i raširivši ruke kao da ljudima otkriva dušu, on je zvonko i veselo počeo da baca u salu stihove:

Kišica mokrim metlama mete
Balegu vrba s trave što sija.
Pljuckaj naramke lišća, o vetre,
Huligan si ti, ali sam i ja.

Ritam stiha je odvajao režući vazduh skupljenom pesnicom i klimajući kudravom glavom, izgovarajući malo glasnije nego obično kraj stihova. Uzviknuvši poslednje reči, Jesenjin se poklonio publici i otišao u stranu, ustupajući mesto Majakovskom.

- Uči, Šegrte! - Majakovski je rastavio noge i zatresavši pesnicom nad glavom, zagrmeo basom, kao komandant u armiji:

Krenite maršem!
Pametno protiv smutnje.
Tiše oratori!
Vaša
reč
Drug mauzer
Treba živeti
Ko Adam s Evom.
Kljuse gonimo.
Levom!
Levom!
Levom!

Sva komsomolija je ustala i kao po komandi ponavljala za svojim idolom:

- Levom, levom, levom!

Dok je Majakovski recitovao, Jesenjin je obuhvatio glavu rukama i uplašeno gledao u salu. Ali, ipak, je mirno sačekao da se utiša fanatična buka "majakovaca" i, gledajući kako Majakovski briše znoj, rekao:

- Dok se Majakovski drao, ja sam se pitao da li ima smisla da vam otvaram dušu, kad nemate ukusa, i ne možete da odlučite šta vam je draže: to drečanje koje udara u uši, ili osećaj iz dubine duše... malo je oćutao, a onda odmahnuo rukom - ali đavo da vas nosi, slušajte!

Mi se sada spremamo sve više
U blaženstva kraj, u tihi kut.
I meni se, možda, skoro piše
Zemne prnje da skupljam za put.

Mila šumo, brezovo drveće!
Zemljo, dole, gde se pesak sja!
Pred tim mnoštvom što odovud kreće
Svoju tugu ne znam skriti ja!

* * *

Znam da tamo ne zri šumsko cveće
Nit’ razvije svoj labuđi vrat,
I zato me pred mnoštvom što kreće
Uvek hvata užas nepoznat.

Znam da tamo, kada magla budi,
Kroz nju njiva ne zlati se splet.
Zato su mi baš i dragi ljudi
Koji sa mnom idu kroz taj svet.

Jesenjin je dugo stajao zagledan u posetioce kao da svakom zaviruje u dušu. U sali je bila mrtva tišina i samo se ponegde čulo plakanje. Tišinu je narušio isti onaj Fridman.

(Nastaviće se)