Crni čovek

PIŠE: VITALIJ BEZRUKOV

BRAVO! - plašljivo je uzviknuo. - Kakvo neobično veče! Takvo veče ne pamti istorija ruske literature! Kad se pije adska smesa od raznih napitaka, može se uzleteti na nebesa!...
- Imate reč, gospodine mauzer - obratio se on Majakovskom.
Majkovski je ozbiljno posmatrao salu. Osećao je da su ljudi opčinjeni Jesenjinom. Čak i njegovi poštovaoci gledali su ga upitno i nepoverljivo.
- Da... teško je recitovati kad je cela sala "ojesenjinila". Pa ipak, Sergeju Aleksandroviču, vi niste Aleksandar Sergejevič (Puškin, prim. prev). "Jubilarno", tom prvi, stranica dvesta petnaesta - objavio je ljutito.
- Aleksandar Sergejevič dozvolite da se predstavim, Majakovski.
Posle smrti moraćemo da stojimo skoro jedan pored drugog: Vi na "Pe" a ja na "eM".

Majakovski je shvatao da je, nesumnjivo, iza Jesenjina po dubini osećanja i po filozofskom shvatanju života. Osetio je da će konačno izgubiti ako bude nastavio da se bori na lirskom polju, gde je suparnik mnogo jači od njega, pa je prešao na primitivne uvrede s nategnutom rimom:
Pa, Jesenjin za čovekolike bande. Podsmeh! Krvlju. U rukavicama lajavim. Kad oslušneš... Pa to je iz hora! Svirač!

To je zazvučalo tako bizarno da je sala počela da negoduje:
- Dole! To nije poezija! To je rimovana glupost! Recituj poeziju, a ne uvrede! - Neko je čak počeo i da zviždi... Majakovski se zbunio. Rasejano slegnuvši ramenima, on je otišao sa scene.
Jesenjin je lagano prišao kraju scene, zahvalno je pogledao publiku, duboko uzdahnuo i zatvorio svoje jasne oči. I svima se učinilo da je pao mrak! Da su se Sunčevi zraci, koji su prodirali u salu kroz prašnjave prozore, ugasili. Svima je u duši postalo hladno i vlažno. I u tom, za trenutak zaustavljenom životu, začuli su se stradalnički stihovi "Crnog čoveka".
Prijatelju, prijatelju moj,
Teško sam ti, teško oboleo.
Sam ne znam kako skoli me taj bol.
Da li vetar cvili
Nad pustarom kroz do ogoleo
Il’ ko on, u šumi u novembru
Po mozgu mi hara alkohol?

Glava mi ušima maše
Ko ptica krilima. Gledam -
Na vratu joj noge da smotrim
Ja više nemam moći.
Crni čovek,
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da
Da trenem cele noći.

Nije svima dato da osećaju snagu dubokih duševnih potresa - većina je osetljiva samo na neka životna uzbuđenja. Oduzmi od njih ljubav i mržnju, radost i tugu, nadu i strah, i neće ostati nikakve druge emocije. Ali pesnici, genijalni pesnici, ljudi drugačijeg psihičkog sklopa, mogu da pate kao da nemaju pet nego šest čula i sposobni su da izražavaju misli i osećanja koja prevazilaze uobičajene prirodne granice. U tome je njihova prednost nad gomilom. I zato ih teško ranjavaju podsmeh i nerazumevanje gomile koja ne želi da prizna tu prednost njima važniju od ičega na svetu.

Nikoga nema.
S cilindrom na glavi
Stojim. Sam...
U srči ogledala...

završio je Jesenjin.
Majakovski koji je slušao "Crnogo čoveka", pokrivši lice dlanovima, prišao je Jesenjinu, zagrlio ga svojim ručerdama i poljubio. Opustošen, Jesenjin je uzeo sako, skočio s bine i lagano, ni u koga ne gledajući, krenuo između redova. Cela sala je ustala kao jedan. Neki studenti i studentkinje su, kad je Jesenjin prolazio, padali pred njim na kolena, brisali suze i ponavljali: "Serjoža! Serjoža! Serjoža!" On se samo rasejano osmehivao. Kad je već izlazio, kao da se nečega setio, okrenuo se i rekao sa žaljenjem:
- Vi, Majakovski, imate sreće: samo vas dva slova dele od Puškina! Ali zato kakva: "N" i "O" - On je mahnuo rukom i rekao naročito razvlačeći: "N-n-o-o!"
Začuo se zaglušujući kikot. Smejao se i sam Majakovski, koji je pozdravio Jesenjinovu oštroumnu šalu.
- Mi smo kvit, Sergeju! - viknuo je pomirljivo. - Dajte da se čujemo telefonom. Kod nas na LEF-u možete kad god hoćete da dobijete svoje odeljenje.
Ali Jesenjin se osećao kao pobednik i na predlog pobeđenog Majakovskog odgovorio je isto tako snishodljivo oštroumno:
- Odeljenje? Dali biste mi odeljenje i odelili biste me od dela! Hvala Majakovski, ja ne ratujem na levom frontu. Napraviću svoje udruženje "Rusijanin".
- A zašto ne "Sovjetijanin", nastavljao je Majakovski. - Kuda ćete, Jesenjine, da denete Ukrajinu, Azerbejdžan, Gruziju?
- Uh, uh! - mahnuo je rukom Jesenjin - od vaših internacionalista reč "Rusija" nikad se ne može čuti!
- Pustite vi to vaše seljaštvo!... vaše Orešine, Ganine i Kličkove! Svi vi nosite glinu na opancima?
- Ja glinu, a vi gvožđe! Od gline je stvoren čovek, a od gvožđa, šta?
- A od gvožđa spomenici!
- E, pa postavite sebi spomenik, u zdravlje! Adio deco!
Jesenjin je, opraštajući se, mahnuo svima rukom i zapevao:

Ne žalim, ne zovem, ne plačem.
Sve će proći, ko s belih jabuka kad.
I zlatom venecija zakačen
Neću biti ni ja više mlad.

Za njim je zapevala i sva omladina u sali.

(KRAJ)