Kralj pod barjakom

Priredio: Momir Čabarkapa

KRALj je, tih dana, često odlazio na razne frontove vojske, koju je hrabrio i sokolio na otpor. Po mestima u unutrašnjosti zemlje, kroz koja je putovao, podizao je u narodu duh samopouzdanja i raspaljivao mu volju za nova pregnuća. I rečju i primerom nastojaše da sav narod ima samo ovo ubeđenje: Crnoj Gori nema drugačijega spasenja nego da ide putem koji joj obeležiše njena sjajna prošlost, čast i uloga u ovom velikome ratu. Ona mora istrajati na strani Srbije i svoje vekovne zaštitnice Rusije i njenih saveznika. Neka i podlegne u neravnoj borbi, privremeno će izgubiti slobodu, ali ime će joj biti još slavnije, budućnost lepša i bolja.

Kralj je takvu misao imao u početku nemačko-austrijske ofanzive protiv Srbije, iznosi svoja zapažanja njegov lični sekretar iz tih ratnih dana Miloš Živković u knjizi “Pad Crne Gore”. Nije mu se pokolebala ni onda kada je Kosovo bilo ustupljeno neprijatelju, ni onda kada je Prizren pao i sveti Dečani, na posletku ni onda kad se srpska vojska, prognana sa više strana, povlačila u crnogorske planine, izgubivši i potonju stopu zemljišta Srbije.

U tim sudbonosnim danima upućena je narodu proklamacija. Napisao ju je sam kralj kao vrhovni komandant. Njome je narod pozivan na poslednji junački otpor. Predočen mu je težak vojni položaj zemlje. Hrabren je verom u pomoć saveznika, naročito u hrani, koje je počelo da nestaje otkako su vojska i izbeglice iz Srbije prešli u Crnu Goru. U proklamaciji je nagovešteno i povlačenje sa brda na brdo. Rečeno je da će tamo da bude barjak Crne Gore gde bude njen kralj.

Nekako u isto doba raznesen je glas da će prestonica sa Cetinja da bude premeštena u neko drugo mesto u unutrašnjosti zemlje. Premeštanje nalažu vojni razlozi. U vezi s tim rasprostrle su se i vesti o silnim vojničkim pripremama neprijateljevim u Boki Kotorskoj i njegovoj nameri da iznenadno napadne Lovćen i Grahovo. Izveštaji o dovlačenju snaga behu raznovrsni. Podaci o veličini broja ne behu u prvi mah tačni, ali ispostavilo se kao verodostojno da su pojačanja u Boku odista stigla. Po narodu je, sa druge strane, hvatalo maha mišljenje o potrebi zaključenja mira sa neprijateljem, kojem je dalji otpor uzaludan. Bilo je i priča da u potaji već postoji sporazum s njime. Po ovome sporazumu Crnoj Gori je, tobože, opstanak obezbeđen.

Ukratko sabrane, ove su činjenice, pred sazivanje Narodne skupštine imale presudan uticaj na dalji razvoj sudbonosnih događaja u Crnoj Gori: 1) tragična sudbina Srbije, 2) sve jača želja javnog mišljenja da se Crna Gora bilo po koju cenu sačuva od slične sudbine, 3) agitacije po narodu prema kojima je već bio sklopljen ugovor mira sa neprijateljem i 4) glad!

Narod je bio pomućen. Video je oko sebe sve same mračne pojave, a nije imao priliku da u tmuši muka i iskušenja zapazi i sazna šta se hoće, kuda se ide i kojem se krajnjem cilju teži.

Neprijateljev obruč oko Crne Gore bivao je sve tešnji. Zemlja bejaše, sa malim izuzecima, zbijena u stare granice. Srpska vojska stigla je kroz Vasojeviće i Zetu u Skadar. Svojim mučeničkim izgledom, oskudicom u svemu, odavala je neizgladive utiske očajanja.

Pod pritiskom takvih činjenica, koje su pomračivale dušu i svest narodnu, na Cetinju se 12. decembra sastala Narodna skupština da bi vrtlog bio veći.

Zašto je sazvana Narodna skupština? Da li da se od nje potraže savet i potpora u položaju u kakvom Crna Gora nikada ne beše? Da li da se u njoj nađe oslonac za najsudbonosnije odluke u najmučnijim danima? Da li da se sa njom podeli ogroman teret odgovornosti pred narodom, koji se potpuno iscrpeo u trogodišnjem ratovanju - pred Srpstvom, čija je sveća državne samostalnosti, po padu Srbije, dogorevala pod Lovćenom - pred zaštitnicom Rusijom, koja je usled turskog otpora na Dardanelima bila i suviše daleko da bi joj pomoć mogla biti brza i ozbiljna?

Potreba dolaska narodnih poslanika osećala se u vazduhu. Ali malo je ko i od merodavnih u tim časovima muka i zabune imao unapred skrojen plan o ulozi koja će se u takvim sudbonosnim danima odrediti narodnom predstavništvu. Bilo je i griže savesti zbog dugoga odsustvovanja zakonodavnog tela. Ovo se od početka velikog evropskog rata nikako nije skupljalo. Potonja sednica mu je bila pred kraj jula 1914. kada se jednodušno zahtevalo od Vlade da austrougarskom poslaniku na Cetinju odmah vrati putne isprave i objavi rat Dunavskoj monarhiji zbog njenog napada na Srbiju.

Javno mišljenje počelo je u Skupštini gledati spasitelja, koji će skinuti sa narodne duše sinji teret, razbistriti mrak stradanja i prekratiti tegotnu neizvesnost. Ono je odobravalo Vladino rešenje da se pozovu narodni predstavnici, utoliko pre što je verovalo da se Narodna skupština ne bi ni sazivala da je tome kralj protivan. Štaviše držalo se da upravo kralj želi sastanak narodnog predstavništva. A gospodar, govoraše se po prestonici, zna šta čini.

BRAŠNO 10 PERPERA

U MEĐUVREMENU zlo je u aritmetičkoj progresiji raslo. Na istočnom frontu kod sandžačke vojske razvijahu se veliki bojevi u povlačenju. Na zapadnom, prema Boki, ogorčen artiljerijski boj oko Ratkove gore završen je gubitkom tog položaja. Akcija neprijateljskih aeroplana, kao predznak ogorčenog napada, bejaše sve življa protivu sviju nezaštićenih varoši, osobito prestonice Cetinja. Nestašica hrane za priču. Kilo brašna dospelo je na podgoričkom pazaru cenu od 10 perpera!

VLADA KAO SKUPŠTINA

VLADA koja je došla na upravu po evakuaciji Skadra u aprilu 1913. sastavljena od ličnosti iz glavnog štaba do tada opozicione Narodne stranke ili od naklonjenih joj, veoma je surevnjivo sebe u svakoj zgodi označavala parlamentom. Zar takva vlada, u najvećoj nevolji svojoj i narodnoj, da ne potraži okrilje parlamenta? Ali kasno! Nije bio izabran pogodan psihološki trenutak. U opštoj pometnji Skupština je mogla biti samo njen izraz i time je još više pojačati i proširiti. U tom vrtlogu mogao je manji broj pojedinaca sa slabijim sposobnostima donositi bolje i, što je tada bilo veoma korisno, brže odluke.