Depeša ruskom caru

Priredio: Momir Čabarkapa

JAVNOST je podržavala, iako zakasnelo, zakazivanje Narodne skupštine, jer je verovala da je krupan razlog u pitanju i da je kralj tražio to zasedanje. Verovalo se da on ima u rezervi neku sudbonosnu odluku, ali da bez znanja i pristanka poslanika neće da je objavi.
Tako Miloš Živković, lični kraljev sekretar, tumači zakazivanje sednice narodnih predstavnika u nevreme, koji se godinu dana pre toga nisu sastali, u svojoj knjizi “Pad Crne Gore”, objavljenoj 1923. godine i nastavlja:
“Ulje je kanulo u opšti plam ogorčenja i nestrpljenja. Buknuo je požar visoko i široko. Izražavao se rečima gneva. U medvanskom pristaništu, nekako istih dana, austrijski ratni brodovi potopiše crnogorski transporter sa topovima, municijom i hranom za pregladnelu vojsku i narod.
Što kralj ne traži mir od Austrije! - bio je jednodušan krik razočaranja, kojim je propraćen taj žalosni događaj.
Slomljen, izmučen, istrošen, utučen - narod je video pred sobom samo mrak. Crna propast duboko zjapi i vuče u bezdan, ne nađe li se spas u dvanaestom času... Srbija propala... Rusija izgubila čitavu Poljsku. A mi se, u takvome stanju, i dalje borimo. Čemu kada imamo izgleda da ćemo na drugi način sačuvati ostatak srpske slobode oličen u Crnoj Gori?
To je bila tema svakodnevnih javnih razgovora uoči saziva Narodne skupštine.
U CRNOJ Gori tada je bila sva Srbija, ili se preko nje, sadržana u ostacima vojske i prvaka, povlačila ka Albaniji. Crnogorski vojnici i narod gledahu svakog dana samo jad i nesreću begunaca. Beskrajan karavan hiljada mučenika spuštao se od Andrijevice u zetsku ravnicu, prema Skadru. Slike su bile tako jasne, tako jezive, da su jače uzbuđivale od pisanih i govornih reči. Gomile gladnih i klonulih talasahu se putevima, umirući pored njih... Niko se nije ni obazirao na retki, gotovo usamljeni, glas kojega jačeg duha. Nije bilo popularno reći: valja izdržati radi budućnosti.
Mnogi svesniji i obrazovaniji među odbeglima otvoreno iskazivahu mišljenje da bi Crna Gora trebalo da zaključi mir. Bilo je oficira, političara, novinara, koji se ne ustezahu da javno govore da će kralj Nikola pokazati svoju mudrost, spase li svojom diplomatskom veštinom što se još dade spasti. Pa kad su se nosioci ovakvih pesimističkih pogleda rasturili po svim varošima i većim crnogorskim mestima, infekcija mira i prekida dalje borbe bejaše perfektna. Nije se više moglo naći autoriteta koji bi izvršio uspešnu dezinfekciju. Inteligencija je bila zaražena, prosti narod u očajanju, sva zemlja je bila demoralizovana u otpornoj snazi.
Kod vojske nije bilo svuda isto duševno stanje. Zapadni front, zbog blizine prestonici i Nikšiću, pomućen i lišen nada, istočni prekaljen stalnim i ogorčenim bitkama, kojima je po priznanju same srpske Vrhovne komande, uspešno zaštitio povlačenje srpske vojske, neprestano je osećao volju i sposobnost za produženje otpora.
Pred sastanak Skupštine, 8. decembra, bila je upućena imperatoru Rusije jedna depeša. To je bila, upravo, ponizna molba. Poslao ju je kralj Nikola u ime vojske i naroda. Odlučio je da je pošalje pod pritiskom javnosti. Šta misli Rusija, hoće li nam pomoći? Pitanja se postavljaju najpre kralju, pa Rusiji.
Depeša je glasila:
“Veličanstvo,
TRADICIJA je moje zemlje i moje kuće obraćati se u najkritičnijim trenucima naše istorije svetoj Rusiji i njenim uzvišenim i slavnim carevima. Nalazim za svetu dužnost da se obratim i sad Vašem veličanstvu, našem moćnom zaštitniku, i da mu izložim ozbiljno stanje u kojem se sada nalazimo.
Moja vojska sastavljena otprilike od 50.000 boraca, kod kojih je moral, po našem mišljenju, veći nego ikad, nepokolebljivo je odlučna da produži sa mnom očajnu borbu ne polažući njeno do sada nepobedivo oružje, do samo onoga dana kad budemo dobili naredbu od Vašega veličanstva, a to je tek onda pošto moćna Rusija i njeni saveznici budu zaključili mir.
Da bi mogli do kraja istrajati u vršenju svoje svete dužnosti, moja vojska i moj narod ne traže drugo do samo hleba i municije. Ali brzo će im nestati i jednoga i drugoga.
Od 48.000 tona brašna, koje je Vaše veličanstvo velikodušno podarilo vojsci i narodu crnogorskom, mi do danas nismo primili do jedino 4.000 tona. Od ovoga jedan deo služi sada za ishranu ostataka hrabre srpske vojske, bačenih delom u Crnu Goru, i jednog velikog broja izbeglica iz nesrećne bratske zemlje, koje već decimiraju zarazne bolesti.
Glad nam preti. Samo glad može osujetiti našu odluku da istrajemo do kraja sa Vama i Vašim slavnim vojskama u zadatku potpunog uništenja našeg zajedničkog neprijatelja.
Grčka je ostala neutralna, Bugarska izdala svoju majku i dobrotvorku, Srbija pregažena, Crna Gora još jedanput sama bi dala Balkanu odjeka usklicima slobode i ura caru i svetoj Rusiji, kao što je to činila u doba slavnih predaka Vašeg veličanstva, samo kad bi imala hleba.
Moja zemlja i ja obraćamo se velikodušnosti Vašeg veličanstva i molimo ga da najmilostivije izvoli podejstvovati kod svih moćnih saveznika da nas snabdeju hranom i time nam dadu mogućnost da izbegnemo za nas još nepoznatu i tešku odluku, da primorani glađu, iznesemo iz naših gora savijen naš barjak, a koji smo do sada ponoseći se držali razvijen uz savezničke barjake.
Mi molimo u ime obaveze koju iziskuje solidarnost da nam se pomogne da spasemo naša jedina dobra: čast i slobodu
Nikola”

PESNIČKI OPTIMIZAM

KRALj je tih dana posetio Podgoricu. Ova je bila privremeno pribežište i sklonište hiljadama braće iz Srbije. Pozdravili su ga oduševljeno. On im je davao ohrabrenje. Govorio je da je srpska stvar pravedna, da mi ne možemo propasti, jer je na našoj strani Rusija sa svojim saveznicima. Svak je primio njegov govor radosno, ali samo kao lepe reči. Malo je ko verovao da one mogu biti u saglasnosti sa stvarnim položajem.
I kad je kralj, tešeći braću iz Srbije, rekao da će ubrzo doći dan u koji ćemo zajedno sa našim moćnim i plemenitim saveznicima zapitati Austrijance, Nemce i Bugare šta to rade po našoj srpskoj kući - njegov optimizam pripisivan je od prisutne mase slušalaca prirodi njegove pesničke duše.