A gospodar - spokojan

Priredio: Momir ČABARKAPA

BILO je onih koji su navaljivali na kralja da se depeša tako stilizuje da dobije više karakter zahteva i uslova, negoli crtanja očajnoga stanja i preklinjanja, svedoči Miloš Živković, lični sekretar kralja Nikole u vreme austorugarske ofanzive na Srbiju i Crnu Goru, u Prvom svetskom ratu, o atmosferi u kojoj je napisana očajnička poruka ruskom caru da Crnoj Gori pošalje pomoć u hrani i oružju, kako bi nastavila otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju.
“Kralj se nije dao prevesti u tu krajnost. Ograničio se na jednostavno izlaganje narodne i svoje nevolje i zamolio je cara, kao pokrovitelja verne mu Crne Gore, da joj ne uskrati pomoć.”
Željno je očekivao odgovor, koji nije odmah stigao, naročito ne u dane kada je skupština bila na okupu. Tad bi, bez sumnje, izvršio na klonule duhove merodavan uticaj i odlučan pritisak na brzu odluku u kojem bilo pravcu. I ta je činjenica bila zloupotrebljena od pristalica mira, pošto se Rusija, tobože, "na Crnu Goru ne obrće", a od opozicije da se još bolje utvrdi u narodu uverenje da postoji već unapred stvorena pogodba s Austrijom, "jer, evo, u protivnom Rusija ne bi napustila Crnu Goru".
"DOŠAO je bio nekoliko dana ranije na Cetinje i naš izvanredni poslanik u Nišu Lazar Mijušković. On je bio stigao pre svojih diplomatskih drugova, poslanika savezničkih i ostalih neutralnih država, akreditovanih kod kralja Srbije. Njegovom pojavom na Cetinju izbiše kroz prestoničko stanovništvo staršne priče o pojedinostima sloma Srbije. Rasprotirahu se munjevito, iskazivahu fantastično. Autorstvo se njihovo pripisivalo samom našem poslaniku u Srbiji. Utoliko im se jača vera poklanjala. Javnost ga smatraše kao avangardu panike i kobi. Za njega su odmah bile vezane verzije o potrebi zaključenja mira... Neobavešteni verovahu da se tako mislilo i u merodavnim krugovim u Srbiji."
Ipak, svedoči dalje Živković u svojoj knjizi “Pad Crne Gore”, nameravana evakuacija Cetinja je obustavljena. Hitno načinjeni veliki i mali sanduci za državne arhive i ostale dragocene pokretnosti, bili su gurnuti u stranu u prostranom dvorištu Vladinoga doma.
Zašto je kralj spokojan?
I to pitanje, šapatom dodavano od usta do usta, proturano iz viših krugova, poslužilo je, tj. zloupotrebljavano je samo za jednu svrhu: mir. Govorilo se da ministri, Vrhovna komanda i ostali velikodostojnici, primećuju na kraljevom držanju i ponašanju jedinstven duševni mir. Pričahu razni poznavaoci njegovog temperamenta i karaktera da su ga viđali mnogo puta više uznemirena i zabrinuta prilikom manjih nevolja i kriza. Sad, međutim, on je hladan i pun pouzdanja, kad je sva zemlja u očajanju, kada je sve ubeđeno u propast, kada su svi duhovi klonuli i kad se iz okoline samih njegovih ministara širi strah.
Poleteo je sa svih strana samo jedan odgovor: gospodar ima nešto u rezervi kao garanciju spasa Crne Gore. On neće nikome da kazuje jer hoće, u datome času, da nas sve prijatno iznenadi...
U TAKVOM stanju bila je skupljena Skupština na Cetinju. Da pomogne?!
Dođoše narodni poslanici u prestonicu. Svaki je doneo crne slike i žalosne priče o stanju u vojsci i narodu. Ni oni se u privatnim razgovorima ne ustezahu da kažu kako se “ovako dalje ne može”. Svojim svedočanstvima sa lica mesta razbuktavali su vatru opštega nezadovoljstva, ne određujući nikakav pravac šta valja činiti. Prestonica je njihovim dolaskom samo bila osnažena u veri da se ide u susret miru. Držalo se, povrh toga, da će poslanici tražiti da dođe na upravu jača vlada. Ona bi primila na sebe teret odgovornosti za novu sudbonosnu odluku. Predsdnik vlade sredar Janko Vukotić, zauzet vojničkom dužnošću, kao komandant Sandžačke vojske, bio je daleko od uprave. Njegovi drugovi, ministri, bez njega bejahu lišeni zaštite njegova autoritea.
Prvo prikriveno raspoloženje većine narodnih poslanika, jače od ostalih opšteg značaja, sastojaše se u sklonosti da sruše vladu. Na to vlada nije računala. Verovala je da će skupština nju i njene pristalice toplo i jednodušno potpomoći i dati joj odrešene ruke za slobodu akcije.
Kraljevo se predskazanje ostvarilo. Kad je vlada podnoslia zahtev za sazivanje skupštine, kralj je odvraćao od toga. "Pored teške vojne i državne krize", rekao je, "navući ćete i sebi i meni na vrat još i ministarsku". Ali, vlada je mislila jedno a karlj drugo. Vlada (veći deo njenih članova) - da skupština utvrdi put kabinetu Lazara Mijuškovića, koji će zaključiti mir. Kralj - da pored hiljadu muka izbegne još jednu.
Skupština je, prema poslovniku, birala časništvo. Za potpredsednika je najviše glasova dobio Petar Plamenac, ministar spoljnih poslova u Vukotićevom kabinetu. Vlada njegovim izborom nije bila zadovoljna, što nije krila. Za predsednika je biran bivši ministar pravde Milo Dožić. Ovaj ne beše vladi nepoćudan.

LICEMERJE VLASTI

ŽENE iz okolnih sela dolazile su svakog dana na cetinjski pazar i sretale činovnike - vide žurbu i neko opšte spremanje za put. I javno, u prolazu pokraj Vladinog doma, uzvikivahu: Krenuli u bežanje! Taj jedini uzvik, sarkastični podsmeh, u stanju je u Crnoj Gori da napravi čudo od dobra ili od pometnje. Upotrebljen u zgodnom času, pri malaksalosti na frontu - stvara lavovska srca i plimu juriša; izbačen iz pakosnih usta u trenucima kad lična bravulja valja da ćuti i da se pokorava državnom razlogu pametnog upravljača - ruši u pozadini red i poslušnost.
To je potpuno razumljivo u Crnoj Gori, gde se usled plemenskog sistema društva, javni rad rado pretvara u pozornicu, na kojoj se uloge izigravaju više da ih gledaoci što bolje vide i čuju, negoli radi velikih i teških ciljeva života. Demagogija i licemerna vrlina uguše glas savesti i sud zdrave pameti.

NEMA BEŽANIJE

POLICIJA je, tih dana, imala ne male nevolje sa narodom po pazarima da izvrši naredbu Vrhovne komande kad se dade znak za dolazak neprijateljskih aviona. “Sklonite se u pouzdana mesta!”, opominju žandarmi. “Skloni se ti ako ti je ko od tvojih ikad bježao, ja neću!”, odgovarahu po pazaru.
Takav mentalitet, takvi motivi, prekinuli su na vreme evakuaciju Cetinja