Monarh bez vlade

PRVA sednica Skupštine održana je uz veliko interesovanje publike. Masa slušalaca poletela na galerije. Svak je nestrpljivo očekivao reč Vlade i odluku narodnih poslanika. Među slušaocima bilo je dosta braće iz Srbije, mahom iz prvih društvenih redova.
Pre prelaska na dnevni red, novizabrani predsednik je izjavio vojsci narodno priznanje i zahvalnost. Pozdrav je završio hvalospevom saveznicima. Slabo je bio prihvaćen od prisutnih potonji stav. Mnogi posetioci na galerijama pravili su šale na račun predsednika. Neki primećivahu: tako nalaže diplomatska mudrost, a neki pitahu: čemu hipokrizija? Potom je zatraženo da sednica bude tajna.
Vladin ekspoze, ipak, je bio poznat i ne pobuđivaše toliko interesovanje publike. Ovu je zanimao govor vojvode Gavra Vukovića. Samo je on pretresan i komentarisan. Vojvoda je posle Vladina ekspozea uzeo reč i oštro kritikovao saveznike. Pitao je Vladu: šta čeka još zašto ne preduzima mere za spas Crne Gore dok je vreme? Znalo se i to, da niko više nije govorio, i da Vlada nijednom reči nije reagovala na vojvodina izlaganja. Dakle, jedan stari i viđeni crnogorski državnik, bivši sedamnaestogodišnji ministar spoljnih poslova kralja Nikole, sada šef kluba poslanika Narodne stranke, koja u Skupštini ima većinu, otvoreno predlaže mir! - bio je opšti utisak na Cetinju. Kada on tako govori i predlaže, onda tu ima nešto.
Utisak je tajne sednice neminovno bio taj da kralj već ima aranžman mira s Austrijom. Širio se kroz prestonicu, u unutrašnjosti zemlje po narodu i vojsci na frontovima. Vlada je propustila da taj utisak suzbije i obesnaži ma kakvom javnom deklaracijom. Uradila je nešto drugo, neosnovanije. Podnela je odmah posle toga ostavku.
To je bilo 14. decembra, samo dvanaest dana pred pad Kuka, glavnog položaja na Lovćenu. Sa vojnom, državnom i narodnom krizom, u kobnome času, pomešale su se ministarska i skupštinska...
Sa ostavkom Vlade solidarisao se njen predsednik serdar Vukotić, koji je tim povodom, u najozbiljnijim danima za vojsku, morao ostaviti svoju dužnost na frontu u novopazarskom Sandžaku i doputovati na Cetinje.
Kakvi su bili uzroci ostavke Vlade? Tada nije moglo biti na dnevnom redu nekoliko problema. Samo jedno trebalo je da se raspravi i reši: valja li nastaviti rat do krajnosti? Ako to ne, onda mir. Treće ni neprijatelj nije dopuštao, sve tešnje stežući oko Crne Gore gvozdeni obruč opsade.
Nad Cetinjem odjekivaše grmljava topova sa fronta više Boke Kotorske, upravo za vreme zasedanja Skupštine. Vojska je i tu gubila položaje. Aeroplani neprekidno pohađahu prestonicu i druga mesta po unutrašnjosti, bacajući po njima bombe. Izgledalo bi, prema tome, da je Vlada, koju je u dužnosti predsednika zastupao Mirko Mijušković, u izboru P. Plamenca za potpredsednika našla manifestaciju neslaganja sa njenim pravcem. Međutim, ona svoj pravac nije bila ni obeležila...
Kralju se žalila kako je Skupština hladno saslušala ekspoze, bez znakova odobravanja! Javnost je u Vladinoj ostavci videla motive lične prirode. Naviknuta je bila da često nesuglasice domaćih političara svodi na lične svađe, na preotmicu oko položaja i vlasti. Zapazila je da su mnogi od njih istih manira i u opoziciji i na upravi. U opoziciji rušitelji, na vlasti tlačitelji; tamo strasni kritičari i veliki slobodnjaci, amo neobuzdani izvršioci sopstvene volje...
Zato je ostavka Vlade izazvala nezadovoljstvo prema njoj samoj i učinila neprijatan utisak... Osuđivana je što je, rukovođena jednim sasvim ličnim razlogom, napravila veću zabunu i u tako ozbiljnim časovima državu udaljila od rešenja važnijih zadataka.
Kralj je pozvao Vladu da povuče ostavku, ali ona to nije htela da učini. Odlučio je da pozove u dvor po grupama narodne poslanike i da zatraži od njih da mu sami predlože ličnosti za novu Vladu. Oni odbiše, navodeći da je to prerogativa krune. Ne imajući drugoga puta, obrati se predsedništvu skupštinskom da mu predloži novu Vladu.
Zaludu je preklinjao kralj, koji u toku duge svoje vladavine nikada nije svećom tražio kandidate za ministre. Imao ih je za svaki portfelj po deset odjednom. Sad ne nađe nijednu ličnost...
Na koju stranu sada da se okrene? Od prijatelja ustavnog reda savetovano mu je da predsedniku parlamenta poveri obrazovanje nove vlade. Milo Dožić je takođe odbio mandat.
Skupoceno vreme besplodno proticaše. Neprijatelj ogorčeno jurišaše na svim frontovima crnogorske vojske. Ova ga neprestano junački odbijaše. Vrhovna komanda, kojom je tada upravljao pukovnik Pešić, s ostalim viskim oficirima iz Srbije, objavljivaše preko domaćih listova biltene sa bojišta. Naročito su isticani hrabrost i samoodricanje crnogorskih trupa. Paradno je beležila broj zarobljenih neprijateljskih vojnika i količinu plena, ne bi li se produžio duh otpora.
Ali, poverljivi izveštaji behu puni očajanja. Vojska nema više ni hrane ni odeće, ni municije... Obrok je poodavno bio smanjen svakom vojniku sa jednoga hleba na 250 grama dnevno, koji ništa nije valjao! Drugih vrsta hrane nije ni bilo. Poslednja rekvizicija stoke ovu je iscrpela. Konzervi nigde. Jedan deo hrane predan je bio srpskim trupama u Skadru. Tražena je od srpske Vrhovne komande u Skadru hitna pomoć, bar da vrati pozajmljenu količinu hrane. Nije bilo pomoći niotkuda. I srpska je vojska u istom trenutku trpela istu oskudicu.
Kralj u takvom očaju ne mogaše sastaviti Vladu! Mi nistarska kriza rastrgla je poslednju rezervu pribranosti. A odgovornu Vladu morao je imati čas pre.

Kralj sve usamljeniji

GLAS da kralj već nekoliko dana nije u stanju naći šest ličnosti za Vladu okružio je bogobojažljive duhove. I ovi osetiše svoju snagu. Ne htedoše se pokazati grđim od ostale braće Crnogoraca. Postade moda bežanje od ministrovanja, uklanjanje od potpore kralju, kada je ovome bila potrebna više nego ikad. Ne toliko njemu samome, koliko životnim interesima otadžbine.

Niko neće u vladu

POŠTO se razbila kombinacija sa Dožićem, kralj je povećem broju političkih prvaka dao list hartije i zatražio da svaki predloži pet-šest ličnosti za vladu. Bilo je otprilike 35 imena. Najviše puta bejahu pomenuti: Andrija Radović, Lazar Mijušković, divizijar serdar Vukotić, divizijar Martinović, Risto Popović, Jovan Plamenac, Mihailo Ivanović, Ljubo Bakić. Glasanjem se nehotično izjasnilo za koalicioni kabinet od svih grupa. Kralj se bejaše obradovao, ali mu je prerana bila radost. Kada je pozvao ličnosti koje dobiše najviše glasova, gotovo sve odbiše da budu ministri.