Vrhovni bez komande

Priredio: Momir Čabarkapa
KRALj, o kojem se svuda (u inostranstvu najviše) mislilo da u Crnoj Gori bez njega i protiv njega ništa ne biva, dospeo je, razvojem ministarske krize, do takva nezavidna stanja da je bio lišen glavnog atributa svoje vlasti: straha!
U Crnoj Gori koga se boje onoga uglavnom i slušaju. Načinite li da vas se boje, postigli ste prvi najbolji uslov reda i poslušnosti. U toj zemlji, sa navikama patrijarhalnog života, javna vlast nije eksponent celine. Ona je samo rezultanta utakmice plemena i njihovih glavara. Ovi potonji, da bi ih se okolina bojala, laćahu se veštačkih sredstava za pravljenje respekta prema sebi: morahu mnogo da se razmeću i razmahuju.
Organi državne uprave, osim vojnih i policijskih, nemaju dovoljno respektovanja. Na prosvetne se radnike, koji sasvim prirodno ne mogu imati spoljašnje atribute zora i maha, gleda gotovo sa sažaljenjem. Zato se iz njihova kola često i rado vrši uskakanje u policijsku i administrativnu službu, okruženu žandarmima.
Je li nerazumljivo što se prestadoše bojati vladaoca nad podanicima sa takvim mentalitetom, kad su ga napustili njegovi velikodostojnici, da ne može naći ministre, da mu je svak na koga se obrati otkazao poslušnost, pita (se) Miloš Živković, kraljev lični sekretar u vreme poslednjih dana Nikoline vladavine U Crnoj Gori, u knjizi “Pad Crne Gore”. Kralj više nije mogao naređivati, i to u doba rata, kada je bio vrhovni komandant!
ZAMOREN, ozlovoljen, učinio je poslednji napor: ponovo je sazvao glavnije političke ličnosti, koje su na listama dobile najveći broj glasova. “Ja i zemlja moramo imati što pre odgovornu vladu. Naš je zadatak jasan: do krajnje mogućnosti činiti otpor, pa se povlačiti”, rekao im je.
Na završetku kralj je učinio apel na rodoljublje prisutnih... Neka se sastavi vlada, pa će se docnije naplaćivati stari računi, desno i levo.
Mandat je bio poveren Lazaru Mijuškoviću, izvanrednom poslaniku u Nišu. Uz njega je pristao Risto Popović. Predložiše Andriju Radovića, vođu Narodne stranke i njenoga političkog mučenika. Bio je već na putu za Italiju, na pučini Jadranskog mora. I ne pitahu ga. Pouzdano su znali da će ući u kombinaciju. Uhvatiše i Marka Radulovića, bivšeg predsednika klubaške Vlade. Novi bi kabinet imao tri člana, koji ranije bejahu predsednici vlada. Mijušković je, kao najstariji po postavljenju, uzeo uz predsedništvo portfelj ministra spoljnih poslova, i, u odsustvu Radovića, ministra finansija i građevine. Bio je pozvan brigadir Vešović, vojni komandant Skadra. On je primio položaj ministra vojnoga.
Na sto muka i jada Vlada je bila sastavljena. Nazvana je bila i jakom. Ipak je nova Vlada, pre no što je objavljen ukaz o njenom postavljenju, od celokupnog javnog mišljenja dobila jedno obeležje, koje joj, radi najviših ciljeva zemlje, nije moglo biti povoljno. Rekoše: to je austrofilska Vlada, to je taj jaki kabinet koji će zaključiti mir s Austrijom!
Osmoga dana krize kralj je potpisao ukaz naimenovanju novog ministarstva. Upravo pet dana pred pad Lovćena! Po prestonici se počelo pretiti i Skupštini i Vladi, i svim političarima, što ne hitaju, što troše skupoceno vreme, jer će nas - govorahu - neprijatelj, kako je krenuo napad, zateći na Cetinju u svađama oko sastava Vlade. Sutradan novi se kabinet predstavio Narodnoj skupštini.
SKUPŠTINSKA dvorana je bila prepuna sveta. Novi ministri svečano su zauzeli svoja mesta. Njihov predsednik Lazar Mijušković ustao je i pročitao kratku izjavu. U pravcu rada ići će dosadašnjim putevima. Oslanja se na poverenje krune i pomoć narodnog predstavništva, kako bi se u jedinstvu svih snaga mogla naći sredstva za otpor i borbu do kraja, dostojno imena Crne Gore, saglasno sa njenom tradicijom.
Mrtva tišina u Skupštini bejaše odgovor na Vladinu izjavu. Shvatili su je kao hipokriziju. Jedno je govoreno, sasvim će se suprotno tvoriti. Znali su da su kod velikog broja domaćih političara i upravljača reči i dela malo kad u saglasnosti. Ljubo Bakić, član bivše vlade, kao poslanik, kratko je pozdravio Vladin program i dao izraz zadovoljstvu što je on produženje rada prošloga ministarstva. A pod minulom se steklo uverenje da ona ide u naručje mira. Taj nesrećni i nediplomatski pasus Vladine izjave odmah je bio u samoj Skupštini eksploatisan.
Ustao je dr Sekula Drljević. Nestrpljivo beše očekivan. Na samome početku napao je Vladu što ona, prema sopstvenome priznanju, ne pravi razliku među sobom i svojom prethodnicom... Najviše je udarao glasom na odvajanje od Srbije i Rusije. Nabrajao je više činjenica koje je javnost rđavo tumačila i po kojima je zaključivala da Crna Gora ne ide istim putem sa saveznicima. Ako ide, prividno je, neiskreno je.
Koban je bio utisak Drljevićevog govora. On je bio samo javan izraz pred licem celoga naroda, svih ranije tajno proturenih neistina i sumnjičenja. Vlada i skupštinska većina su se branile. U ime većine, poslanik Savo Vuletić, ministar unutršnjih poslova u bivšoj Vladi, nazvao je Drljevićeve optužbe klevetom i izdajstvom. Njegovi žučni izrazi skinuše ozbiljnost i verodostojnost sa navedenih dokaza o ispravnosti Crne Gore. Niko mu u publici nije verovao... Iz sredine Narodne skupštine rasprsla se bomba, koja je raznela i uništila mali ostatak moralne snage u duhovima...
Narodni poslanici razišli su se sa Cetinja 22. decembra. Pre kretanja uputili su preko predsedništva vojsci ovakav pozdrav:
“Hrabrim braniocima i vitezovima drage nam otadžbine!
Narodna Skupština, kao predstavnik rodoljubivog naroda u Crnoj Gori, najsrdačnije pozdravlja svoju dragu braću i sinove, dične hrabre sokolove. Divi se njihovoj hrabrosti, kojom se odupiru navali višestruko i brojno nadmoćnijega neprijatelja, odaje najbolje priznanje njihovoj izdržljivosti i požrtvovanju, kojim se bore, ne samo protiv neprijatelja, već i protiv drugih raznih oskudica i nemaština, i slavi seni palih vitezova...”

Sumnja sumnju stiže
KRAJEM maja 1915. godine sa lovćenskog fronta crnogorske vojske poslani su neprijatelju parlamentarci. Pregovaralo se o obustavljanju akcije neprijateljskih aeroplana protiv nezaštićenih crnogorskih varoši. Crna Gora ne raspolaže tom novom vrstom oružja, da bi se mogla ravnom merom braniti.
Smutljivci unutra i neobavešteni u inostranstvu zgodno se poslužiše tom činjenicom da Crnu Goru osumnjiče, tvrdeći da su tom prilikom vođeni i politički pregovori o miru.
(Nastaviće se)