Bombe na Badnjak

PRIREDIO: MOMIR ČABARKAPA

ZA vreme zasedanja Skupštine, na Cetinje je bio donet jedan čudnovat izveštaj sa zapadnoga fronta. Među crnogorskim i austrijskim predstražama vođeni su, iz daleka, razgovori. Austrijanci dovikivahu Crnogorcima:
“Ne brinite se, mi nećemo više ratovati jedni protiv drugih. Mi vas ne mrzimo. Mi vas samo žalimo. Znamo da vam je ovaj rat nametnut. Vaš je gospodar mudar. Naš mu je ćesar blagonaklon. Oni će se, dva najstarija današnja vladara, sporazumeti. Mi ćemo opet živeti u dobrome susedstvu. Vaša je skupština, koja zaseda na Cetinju, o tome obaveštena. Zato je sazvana.”
Sa crnogorske strane mnogi su od vojnika odgovarali:
“Mučite, vucite se u ćesarovinu, dok ste čitavi!”, a drugi su ćutali i razmišljali, beleži u svojoj knjizi “Pad Crne Gore” Miloš Živković, lični kraljev sekretar u poslednjim danima njegovog kraljevanja u Crnoj Gori.
Pošto je vojna uprava preko takvih demoralizatorskih razgovora lakomisleno prelazila, oni su se šapatom raznosili po frontu i ulazili duboko u pozadinu, preko vojnika puštenih na odsustvo. Dodavalo se i to kako su Austrijanci sa predstraža dovikivali: “Što pucate, mir je među nama već zaključen!” Sa aeroplana bacane su proklamacije vojsci. Predočavano joj je da je borba izlišna. “Srbija je pregažena. Saveznici su pobeđeni. Oni će, još za koji dan, svi moliti za mir.”
U takvoj opštoj atmsferi poslanici su se razišli kućama. Predsednik novoga Ministarstva pođe u Skadar da regentu Srbije, nasledniku prestola kraljeviću Aleksandru, koji je tada boravio tamo sa srpskom Vrhovnom komandom, preda opozivna pisma, kao dotadašnji poslanik Crne Gore. Predsednik bivše vlade, serdar Janko Vukotić, krenuo je na front Sandžačke vojske, kojoj je bio komandant.
Izlazeći iz dvora, gde je pre polaska bio primljen u audijenciju kod kralja, zaustavio se u glavnoj ulici na raskrsnici ispred prvih kafana. Oko njega se okupilo mnogo sveta. Počeo je da govori:
“Ko je taj", uzviknu oštro "što zbori da će Crna Gora sa Austrijom zaključiti mir? Nikad, ni do veka! Ne verujte, braćo, zlim klevetničkim glasovima. Mi ćemo se boriti do kraja. Mi ćemo izdržati... Nema mira s Austrijom. Niti ga ima, niti ga može i sme biti.”
Ratoborna beseda komandanta Sandžačke vojske od prisutnih je pažljivo saslušana. Nije joj se pljeskalo. Naprotiv. Čim je besednik između ulica odmakao u pravcu kuće, prosuše se za njim šaljivi i gorki komentari.
“Zna li on šta zbori?", pitahu se među sobom. "Tako mu je ili naređeno ili nije pri čistoj svesti. Poznajemo mi serdara, on vazda lepo priča!”
Izveštaji iz Boke behu alarmantni. Sa visokih lovćenskih pozicija videlo se kako neprijatelj u Kotorski zaliv parobrodima dovlači veliki broj trupa. Sa crnogorske strane odgovoreno je hitnim utvrđivanjem glavnijih gorskih prolaza. Bejahu prebačena i manja pojačanja sa drugih frontova. Ali sve je to bilo kasno i nedovoljno.
U borbama oko položaja na Ratkovoj gori, uz samu granicu u Boki, oprobane su snage. Neprijatelj ga je najpre zauzeo artiljerijskom vatrom, posle ga Crnogorci oteše pomoću svoje bolje pešadije. Tri dana docnije Austrijanci ga opet zauzeše. Crnogorci ne mogahu odoleti neprijateljskoj atriljerijskoj nadmoćnosti. To bejaše predigra, rđav znak za dalji razvoj operacija na frontu.
Prestonica je 23. decembra zavapila u bolu i uskipela gnevom. Telegram donese žalosnu vest da je pred pristaništem Medove jedan parobrod naišao na minu i poleteo u vazduh. Na njemu bejaše blizu 400 Crnogoraca, Hercegovaca, Bokelja i Ličana, koji se vraćahu iz Amerike. Potrčali su da dragoj otadžbini pruže svoju slabu pomoć u predsmrtnome njenome času... I pred pragom Crne Gore, nađoše mučeničku smrt!
Protesti su išli od usta do usta. Malo se ko u publici ustezao da ne zažali zbog saveznika koji su dopustili da parobrod sa vojnicima bude ostavljen sam bez zaštite ratnih lađa.
Pristalice mira jako su eksploatisale ovaj tragičan događaj, koji je svakoga posekao. Sa žaljenjem se počeše mešati osećanja gneva i ozlojeđenja.
Eksplozija nezadovoljstva munjevito se širila. Odjek joj je dopro i do vojnika na lovćenskom frontu. Badnji dan bio je uvijen u crninu.
Na Badnji dan pre podne, kroz prohladnu izmaglicu zimskoga neba, neopaženo se pojavio nad prestonicom austrijski aeroplan i bacio bombe velike težine. Moderni varvarin, koji je i ranije činio klanicu među decom, ženama i starcima po nezaštićenim crnogorskim varošima, hteo je da pošalje Cetinju, za svetle praznike ljubavi i mira, pozdrav krvožedne mržnje...
Onaj deo austro-nemačke vojske, koji je pod komandom mađarskoga generala Keveša nadirao kroz Srbiju na Kosovo, pošto je srpska vojska otuda već bila potisnuta na jug prema Albaniji, sjedinio se sa odredima koji su operisali protiv crnogorskih trupa. Time se objašnjava pojačana žestina bojeva na istočnoj i severnoj granici Crne Gore. Dotle je na zapadnom frontu simulirano zatišje s neprijateljske strane.
Neprijatelj je 24. decembra u toku dana preduzeo energičan napad na ceo severni i istočni front, od Levertare do Rugove. Napad je izvršen najvećom žestinom prema mojkovačkom odseku, kao i pravcem Suhi Do - Berane - Rožaje - Berane. Neprijatelj je razvio 20 bataljona, 16 topova i više mitraljeza. Borba je vođena ceo dan. Bili su teški gubici na obe strane, naročito neprijateljski. Borba je prestala pred noć, ali je noću opet produžena. Do sada održani su svi položaji u našim rukama, osim što je neprijatelj osvojio sela Godušu i Godijevo, položaje Vlah i levi odsek Turjaka. Na ostalim frontovima jaka artiljerijska vatra.

TRI FRONTA

CRNOGORSKA vojska u ratu protiv Austrije beše raspoređena u tri glavna fronta: U novopazarskom Sandžaku, prema Hercegovini i treći duž Boke Kotorske. Četvrti, sporedni, bio je prema Albaniji, radi zaštite od arnautskih upada. Ukupna dužina oko 300 kilometara. Isuviše mnogo za vojsku od 50.000 vojnika! Na sandžačkom frontu beše veći deo snaga, na ostala dva, hercegovačkom i lovćenskom manje.
Tako je bilo uglavljeno u sporazumu sa Srbijom, kojoj je trebalo štiti bok iza leđa, iz Bosne preko Sandžaka. Vojni stručnjaci su držali da je hercegovački front najslabiji deo za odbranu zemlje. Bojali su se da će sa te strane neprijatelj najpre prodreti. Lovćenski front prema Boki svak je označavo kao neosvojiv. Vera u nesavladivost prirodnih prepreka na visokom planinskom lovćenskom lancu bejaše duboka u narodnoj masi i kod vojnih glavara. Možda je ona unekoliko bila i kobna.