Kralj u opancima!

VRHOVNA komanda u svom saopštenju i sama nagoveštavaše nemogućnost dužega otpora. Ponestajaše municije. Hrana se sastojaše samo u crnome, plesnivome hlebu, 200 grama dnevno na vojnika.
Nije se verovalo na strani, u izvesnim prijateljskim i savezničkim krugovima, u sve starahote kojima behu izloženi vojska i narod Crne Gore. Nije se verovalo, mada je na licu mesta, u zemlji, bila merodavna kontrola: diplomatski i vojni predstavnici. Crnogorskom vrhovnom komandom upravljali su, za sve vreme rata, vojni stručnjaci iz Srbije.
Takvo stanje stvari i duha, uoči odlučujuće bitke za Crnu Goru, opisuje Miloš Živković, lični sekretar kralja Nikole, u knjizi “Pad Crne Gore”, objavljenoj 1923. godine u Beogradu.
On dalje piše: - U izveštaju od 24. decembra, Vrhovna komanda konstatuje jaku artiljerijsku vatru na svim frontovima, dakle i na lovćenskom. Na njega se neprijatelj ustremio svom žestinom.
Po mraku, akcija je prestala. Topovi zaćutaše, ali se pozadina ustalasa. Retko je ko te noći u prestonici zaspao - svedoči Živković. - Uskomešaše se neizvesnost i zabuna. Jedva su se probijala na površinu pitanja: šta je ovo, šta ovo znači, kuda idemo, čemu sve ovo?
Učiniće naš gospodar, govorahu po ulicama, kućama i kafanama, svemu ovome kraj. Neće on dopustiti da Crna Gora bude pregažena, da propadne! Ako nam je ikad bio potreban, sad nam je neophodan... A poneki su i dalje mutili i onako veliku opštu pomućenost, pričajući kako se komedija još ne svršava, kako akteri, mada sve do ovog ternutka odista vešto igraše, ipak, mogu odveć zategnuti žice i od operete načiniti tragediju. Neće vojska uzalud da proliva krv! Za čiju ambiciju? Zar za praznu slavu, da se kaže, da nam se broji kako nismo bez velikih jada pokleknuli, a onamo sve već udešeno da se smiri!
DOLE u masi, svakog časa potiskivaše se i izmenjivaše raznovrsna osećanja i mišljenja. Gore, u redovima organa vlasti, letele su od minuta do minuta suprotne naredbe i dispozicije. Da se brani prestonica do poslednje kapi krvi, bude li neprijatelj uspešno nadirao! Da se povlačimo - suprotna misao.
Do ponoći carevaše uzbuna, od ponoći nova treska topova sa kotorskih forova utoli malo sumnju i privuče je na operacije da se samo njima zanima. Pekarnice su radile celu noć. Pojedinci su nosili u njih male rezerve brašna, otkidajući od usta dece. Dvor je ispraznio svu hranu kojom je raspolagao i prebacio je, iste noći, na front na Njeguše. Pekao se na brzu ruku hleb za vojsku koja je, u pravome smislu te reči, gladovala. Nebo vedro, vreme toplo, suvo. Mesečina kao dan. Sve pogodno neprijatelju! Iz stotine nejednoličnih naredba kristalisala se u zoru jedna, jasna i odlučna: sve zaostalo muško stanovništvo prestonice, bez obzira na godine i položaj u društvu, da se sutra rano mobiliše, poređa na velikoj prostoriji oko Vladinog doma, gde će mu vojne i policijske vlasti odrediti dužnost. Ko je malo sposoban za pušku, odmah da se uputi u bojni red na Lovćen; ko nimalo nije sposoban, da se uvrsti u sanitetske kolone. Žene da budu u pripravnosti da nose hleb i municiju.
Strahovita artiljerijska paljba pozdravila je rađanje sunca 26. decembra. Mnogo jača nego juče. Zvuk je bio jasniji. Primetilo se po njemu da je vatra zahvatila veliki deo fronta i da dolazi sa mora. Ni minut nije bilo bez gromovitog tutnja. Prvi telefonski izveštaj sa Kuka Vrhovnoj komandi, glasio je da je austrijska flota izašla iz kotorskog zaliva, izvan Boke na otvorenu pučinu, i da je došla za leđa Lovćenu, obasipajući na njemu crnogorske položaje uraganom ognja iz topova velikog kalibra. Taj raport imao je utisak smrvljavanja. Gde je saveznička flota?, spontano se pojavi, u pitanju, znak očajanja.
KRALj je sa svitom, na konju, pošao rano pod Lovćen. Svakome je upalo u oči da je bio odeven kao običan vojnik, s opancima na nogama. Pozdravljao se, u prolazu, kroz ulice, s narodom. Pokazimao je izraze pouzdanja, pa i radosti. Kako mu je tada bilo u duši?
Uveče ovjavljen je ovaj raport Vrhovne komande:
1. Na severnom i istočnom frontu celoga dana su vođene ogorčene borbe. Na mojkovačkom pravcu svi neprijateljski napadi su odbijeni. Na pravcu Berane-Rožaj naše trupe preduzele su napad protiv neprijatelja na Turjaku. Celog dana vođena je borba, i oko podne uspeli smo da povratimo Turjak, ali je neprijatelj po podne dobio veća pojačanja, naročito pojavom jedne kolone od Murgama ka Smiljevici, pa smo bili prinuđeni na povlačenje ka Beranama, na položaje na levoj obali Lima. U Rugovi, neprijateljski su napadi odbijeni.
2. Na zapadnom frontu neprijatelj je od Bioče planine do Kričevca ranom zorom otvorio artiljerijsku vatru. Uskoro je preduzeo napad nadmoćnijim snagama od Gacka prema Vučjem Dolu i na celom frontu Planik-Kličevac. Borba je vođena vrlo ogorčeno. Pred veče, neprijatelj je uspeo da osvoji Planik, Vardar, Ploču Grahovsku, Dobrilicu, Bukovu Gredu i Hercegovu Gradinu, koje smo malo kasnije u mrak povratili.
3. Na frontu lovćenskog odreda neprijatelj je, takođe, zorom počeo da napada na celom frontu, od Kličevca do mora. Naročito je bila užasna artiljerijska vatra na odseku Krstac-Kuk-Grbalj. Neprijatelj je dejstvovao topovima iz svih kotorskih forova i iz dve krstarice i četiri kontratorpiljera. Posle snažne pripreme artiljerijskom vatrom, prešao je u pešadijski napad. Borba je vođena vrlo ogorčeno, ali je neprijatelj uzeo selo Mirac i podišao položaju Kuka i Krsca na blisko odstojanje. Neprijatelj napada na ovome frontu sa snagom od 15.000 vojnika.
Sasvim nepovoljno saopštenje... Simptomi rđavi. Crna Gora broji potonje dane. O dužoj uspešnoj odbrani nema ni govora. Opkoljena je i stešnjena. Popusti li ubrzo i jedan jedini beočug u lancu otpora, sroza se sve.

ODBRANA POPUŠTA
KRALj se sa Lovćena uveče u prestonicu, ipak, nije vratio klonula duha. Verovao je u trajanje odbrane još za neko vreme. Kod vojske je našao volju za borbu. Glavari su ga uveravali da situacija nije očajna iako je kritična. Mesta koja su dugo crnogorske trupe držale u Bokokotorskom primorju bila su evakuisana.
Knez Petar, komandant lovćenskog odreda, povukao se sa svojim štabom iz Budve na lovćenske visine. Front je bio skraćen i zbijen oko glavnih položaja. Telegrafski su pozvani Kuči i Bratonožići u pomoć. Njihovi bataljoni stigli su u noć na Cetinje, gde su se odmorili nekoliko časova od puta. Prestonica se pretvorila i pravi vojnički logor.
(NASTAVIĆE SE)