Car hrabri kralja

DOĐE odgovor cara ruskog na depešu koju mu je kralj poslao uoči zasedanja narodne skupštine i kojom je tražio pomoć.
“Sa potpunim zadovoljstvom primio sam izjavu Vašega veličanstva da ste nepokolebivo rešeni ostati verni dužnosti zajednice sa saveznicima i produžiti s njima borbu do kraja. Ovlastio sam mojega ministra spoljnih poslova da ponovo preduzme korake kod kabineta u Parizu, Londonu i Rimu kako bi se poslalo, u dovoljnoj količini, municije i hrane.
Uz Božju pomoć, Vaše veličanstvo, moći će nastaviti slavne tradicije Vašega naroda. Nikolaj”
Car nije mogao drugačije ni reći, zapaža Miloš Živković, lični sekretar kralja Nikole u knjizi “Pad Crne Gore”. Znao je da takav odgovor, u kojem je u lepome obliku bio sadržan i jedan jasan program, upućuje slovenskom vladaru, povrh svega, svojem feldmaršalu. Kralja je ohrabrio carev telegram. On ga je samo sokolio da ne skrene s pravca kojim je bio pošao.
Predsednik ministarstva Lazar Mijušković vratio se iz Skadra sa ministrom vojnim, brigadirom Vešovićem. Regentu Srbije, nasledniku prestola Aleksandru, predao je opozivno pismo. Sastao se i sa predsednikom srpske vlade Pašićem.
Da li bio doneo otuda kakve dobre bratske savete šta valja činiti u zajedničkim mukama? Na Cetinju je, po povratku, našao mnogo mučnije stanje nego što ga je ostavio.
S VEČERI se naoblačilo. Izgledaše, po hladnoći, kao da će sneg. Koliko se očiju uzdizaše put neba! Koliko ih uzdahnu: ha, Bože, pomozi da sneg malo smetne neprijatelja.
27. decembar
Jutro, opet, vedro. Malo studenije. Rasplinuše se nade u sneg. Vazduh tutnji, zemlja se trese od topovske jeke. Nema zbora, nešto se krupno sprema!, govore mnogi i, u znak sumnje, vrte glavom.
Po ulicama prestoničkim, komešanje. Torbe, puške, fišeklije, konji, automobili, topovi, velike korpe i vreće sa pečenim hlebovima, sve jedno za drugim, prepleteno karavanima, redovima vojnika, žena sa zavežljajima, sačinjava prizor potonjih napora, muka, stradanja.
Kralj je u zoru pozvao mitropolita i preporučio mu da, na prvi znak koji će mu dati, spremi mošti svetog Petra Cetinjskog Čudotvorca, za prenos iz saborne manastirske crkve u unutrašnjost zemlje.
Iza dvora, u parku, leži hrpa sanduka sa arhivama i najvažnijim stvarima. Borba na frontu u jeku. Lovćen se odista preliva krvlju. Topovi oko podne kao da nešto uminuše. Poče pešadija.
Po podne kraljeve kćeri, kneginjice Ksenija i Vjera, same sele na veliki automobil Crvenog krsta i odvezle se na Njeguše i Krstac da prihvate ranjenike, da im pruže prve ponude. I kralj je bio na frontu, ali se rano vratio. Glavari ga ponovo uveravahu da još nema mesta većoj opasnosti. Borio se sam sa sobom i sa masom saopštenja, koja su, jedna za drugima, stizala u dvor i bila u pometnji i suprotnosti. Čas bi seo na fotelju u svojem kabinetu za rad i čitao raporte, čas bi ustao i šetao, čas bi ulazio u kancelariju dežurnog oficira i nestrpljivo naređivao da mu se daju telefonska veza s ovim ili onim delom fronta. Uzalud je čekao odziv sa glavnih položaja na Lovćenu, Kuku i Krscu.
LAKONSKI je odgovor glasio: borba je u jeku, telefonska linija je zauzeta za komunikaciju među komandantima sektora.
- Znate li bar nešto određenije? - ponovi pitanje.
- Ništa!
- Ima li Vrhovna komanda vezu?
- Ni ona - govore položaji Krstac i Kuk.
- Zar niste u stanju da koliko god obavestite vrhovnog komandanta?
Ne bi odgovora. Ponovo se zvonilo, ali bez koristi. Kralj sede pored aparata, nasloni se na stolicu i bolno uzdahnu. Okolina pogružena. Duboko ćutanje.
- Tražite vezu sa Grahovom - progovori kralj posle dugoga razmišljanja. Opet se zvonilo, pitalo, čekalo i, na sto muka, odazva se Grahovo. Na kraljev zahtev dođe na aparat komandant odreda vojvoda Đuro Petrović. Uze slušalice. Najpre je slušao vojvodin izveštaj. Vojska je u teškom položaju. Bori se. Borila bi se uspešno, odolevala bi navali nadmoćnijega broja, kad bi imala hrane i municije.
Potom je nastavio kralj, tešeći i hrabreći. Pozdravio je vojsku. Divi se njenom junaštvu. Nada se da će, boreći se u blizini Vučjeg dola, istorijskog mesta slave crnogorskog oružja, zadati Austrijancima udar, koji će se doveka pominjati. Vojvodi preporučuje hladnokrvnost. Neka ne zaboravi da se sada rešava sudbina Crne Gore. Možemo podleći većem broju, ali ćemo, pobedom Rusije i njenih saveznika, vaskrsnuti. Dođe li čas da se nikako ne može izdržati, onda se valja postepeno povlačiti ka Nikšiću, svuda dajući neprijatelju otpor. Valja hodati putem kojim Crna Gora mora ići radi slave i časti, radi svoje svetle prošlosti i opstanka u budućnosti.
VOJVODA je odgovorio da će do kraja istrajati u vršenju dužnosti, kao vojnik, kao verni sin domovine, kao Petrović.
Kralj je zatim otišao u svoja odeljenja.
Od podne se bilo naoblačilo. Od četiri časa poče kiša, pa za njom sneg. Svak se obradova, držeći da će mećava otežati neprijateljske operacije u neprohodnom i više od hiljadu i tri storine metara visokom gorskom kraju.
Bilo je četiri časa po podne. Zazvoni telefon u dvorskoj kancelariji dežurnog oficira.
- Ko je?
- Lovćen.
Prisutni svi skočiše. Grobna tišina.
- Ima li šta novo?
- Kuk je zauzet.
Dežurni preblede. Ostali uzdahnuše od uzbuđenja.
- Slušajte dalje - glas podrhtava iz aparata. - Sad je preduzet kontranapad. Verujemo da ćemo ga povratiti.
Vest je odmah saopštena kralju, koji pozva načelnika štaba vrhovne komande, srpskog pukovnika Pešića, da se s njim savetuje. Pešić je još davao izraza nadi. Uzdao se u pojačanja koja su sa drugih frontova hitno pozvana na Lovćen, gde su Kuči i Bratonožići već bili stigli.


ŠVABA NA LOVĆENU
KRATKI zimski dan nije mmogao da bude korisno iscrpen. Kontranapad nije uspeo. Mrak je zatekao Austijance na Kuku, Crnogorce povučene na kosu Štirovnika, najvišeg lovćenskog vrha.
Ključ Lovćena beše u neprijateljskim rukama. U prestonici se odmah saznalo da je Kuk pao. Sve je bilo u očajanju. Počela su se javljati osećanja uvređenoga ponosa. Neprijatelj je zakoračio na Lovćen. Otkad je Crne Gore, po njemu još nije gazila dušmanska noga. Izgubljeno, pa postalo draže.
Pročulo se da su, pred veče, u dvorištima poslanstava Rusije, Engleske, Francuske i Italije spaljene njihove arhive. Objavljivanje ove činjenice podizaše strah.
(NASTAVIĆE SE)