Lovćen kao svetinja

DIPLOMATSKI kor tražio je u Ministarstvu spoljnih poslova obaveštenja. Pitao je može li se jamčiti bezbednost savezničkih predstavnika i njihova osoblja i, hoće li prestonica biti evakuisna i kad? Da li će dvor kretati sa Cetinja?
Tako opštu pometnju na Cetinju, posle proboja prvih položaja odbrane na Lovćenu, koja nije mimoišla ni diplomatske predstavnike, oslikava Miloš Živković, lični sekretar kralja Nikole, u knjizi “Pad Crne Gore”, napisanoj 1917. godine u Parizu, a objavljenoj 1923. u Beogradu.
Radiotelegrafska stanica na Lovćenu bačena je predveče u vazduh. Panika, ipak, nije nadvladala misao mira i veru u njegovo tajno postojanje. Još se sumnjalo i držalo da je sve ovo jedna majstorska igra, iako vrlo opasna, pošto je strpljenje Austijanaca, tobože, stavljeno na veliko iskušenje.
Šta sad?
Kralj je sa puovnikom Pešićem rešio da se uporna odbrana Lovćena nastavi i, sutra ujutru, sa pojačanim snagama preduzme protivnapad na Kuk. Uveče su primljeni izveštaji o borbama oko Kuka. Neprijatelj je sa malim žrtvama uzeo taj tako važan položaj. Kako je to moglo biti? Zar ključ Lovćena, svetinja za svakog Crnogorca, bez velike cene, bez ogromnih muka, da padne protivniku u ruke? Objašnjenje je ovakvo:
POD pritiskom uragana topovske vatre sa svih kotorskih forova, austrijski bataljoni primakli su se ispod Kuka, uza stranu, na sami puškomet odstojanja. Crnogorci nisu mogli da izlaze iz svojih zaklona. Dve baterije na najistaknutijim tačkama Kuka bile su, posle atriljerijske borbe od dva časa, uništene.
Neprijatelj je upotrebljavao i granate sa zagušljivim gasovima. Najstrašniji je bio efekat topovske vatre sa ratnih lađa. Pod njihovom paljbom sva kosa Kuka beše u dimu i plamenu. Mnogi vojnici behu izgubili svest. Kolona iz obližnje pozadine nije smela da pođe napred. Kada je akcija artljerije malo uminula, Austrijanci učiniše juriš u smaknutim redovima. Zauzeše glavni položaj, pošto su Crnogorci prethodno minirali ostatak još potpuno neoštećenih topova. Tada crnogorske trupe, koristeći se prekidom neprijateljske topovske paljbe, izleteše iz zaklona: “Ko je Crnogorac, ko je vitez, napred, u smrt, za naš sveti i dragi Lovćen!”. Zaori se bojni krik iz svih grla. “Za nama, braćo!”, uskliknuše oficiri s isukanim sabljama u rukama. Neprijatelj se odmah povuče u svoje šančeve i ponovo osuše paljbu iz 480 topova. Ovo Crnogorci ne bejahu u stanju da izdrže, te odstupiše.
Tako je trajalo puna dva časa, od tri do pet po podne. Položaj je prelazio iz ruku u ruke. Najveći deo vremena bio je ničiji.
NATČOVEČANSKO rvanje trajaše, borba bivaše sve žešća, i mrak učini kraj strahoti. Neprijatelj je bio na Kuku. Crnogorske baterije (gotovo sve staroga izdanja) ili uništene od njegove topovske vatre ili bačene od samih Crnogoraca u vazduh. Od savezničke flote - ni traga. Vojska je osećala da je ostavljena i izgubljena...
U noć, vrhovna komanda izdade naredbu da sva državna nadleštva hitno počnu evakuisati prestonicu pošto je ova, padom Kuka, izložena neposrednoj opasnosti. Panika svuda. Napušta se Cetinje, za koje se do tada verovalo da ga nikad i nikakva neprijateljska sila ne bi mogla da zauzme...
Kao u Troji, kad su iz utrube lažnoga grčkog konja izašli vojnici, lažni konj uvučen je i u srce opkoljene Crne Gore, u njenu dušu, moralno jedinstvo. Sastojao se u pogrešnom i zločinačkom uverenju - da je mir iza leđa javnosti i saveznika već zaključen s Austrijom. Uvučen je, ne sa strane, nego iz redova domaćega zla, odozgo do dole. Razaranje je započeto. Prvi beočug otpora popustio je na Lovćenu. Sad se sve samo survavalo u bezdan.
Kuči i Bratonožići, koji su u ovoj drami do kraja savesno vršili ulogu časti i junaštva, rano su stigli kao rezerva. Razmešteni su, u prvi mah, na položaje u pozadini. Sretali su usput dosta vojnika, koji se s puškama preko ramena vraćahu kućama.
- Kuda ćete?
- Naređeno nam je da odstupimo.
- Ko vam je naredio?
Ne bi odgovora. Jedni produžiše, drugi se vratiše natrag na položaje.
NA Lovćenu, između Štirovnika i Jezerskoga vrha, potpuna demoralizacija. Neprijatelj je, još u toku noći, s druge strane, pošao napred i zauzeo položaj Babjak.
Osvanu lep dan. Snega je palo, ali sasvim malo, tako da nije bilo smetnje operacijama. I ta je činjenica na vojsku nepovoljno uticala. Austijanci su u zoru nastavili nastupanje, ali veoma oprezno i sporo. Njima nije bilo poznato pravo stanje u crnogorskim redovima. Puškaralo se, tu i tamo, među predstražama. Čuo se ponegde mitraljez. Veći deo crnogorskih trupa bio je uzmakao.
General Gojnić držao je trupama vatreni govor. Pozivao ih je da svi izginu na ovome mestu. Podsetio ih je da je Lovćen svetinja svakom Crnogorcu. Na njegovom je vrhu grobnica našega genija, pesnika “Gorskog vijenca”, vladike Rada. Tu svetinju ne smemo napustiti bez ogromnih žrtava.
Pred vojskom je pročitana depeša vrhovne komande koja, u saglasnosti sa vrhovnim komandantom, naređuje da se učini protivnapad, da se neprijatelj, po mogućnosti, sa zauzetih položaja otera, a ako ne može, da se po svaku cenu zaustavi dok ne pristignu nova pojačanja.
Bojni su redovi ćutali. Njih je već bila rastrojila jedna druga misao, ona o miru. Dan je na tom sektoru Lovćena tekao bez većih izmena... Na drugome sektoru, na njeguškome Krscu, vođene su borbe. U njima je učestvovao i francuski detašman. Držao se veoma hrabro.

PUČINA BEZ SAVEZNIKA

TRUPE su željno i s uzdahom bacale poglede nade na pučinu Jadranskog mora, neće li u daljini videti dim savezničke flote, koja će doći i satreti austrijske ratne brodove. Od njih se najviše stradalo.
Komanda sektora telefoniraše da je kraljevska vlada, preko italijanskog poslanstva, radiotelegrafski poslala u Brindizi molbu za pomoć flote. “Ova će brzo doći!”, tešena je vojska. “Samo neka ne popusti dok se na pučini ne pojave saveznici”.

(NASTAVIĆE SE)