Serdar slaba potpora

PRIREDIO: MOMIR ČABARKAPA
Kralj se najodlučnije suprotstavio Vladinom zahtevu da se prihvate austrijski uslovi o prekidu neprijateljstava i primirju, a koji su bili krajnje ponižavajući za Crnu Goru, njenu vojsku i kralja, svedoči Miloš Živković, lični kraljev sekretar u knjizi “Pad Crne Gore”.
Na Kruševcu (kraljev dvor u Podgorici, n. M. Č.) se među prisutnima odmah stvoriše dve stranke, jedna za Vladino, druga za kraljevo gledište.
Vladina je stranka bila ogromna. U njoj je bilo, takoreći, sve. Vlada i njeni privrženici objašnjavahu kako Austrija ima volju da pregovara sa Crnom Gorom. Kad ne bi imala, ne bi na kraju odgovora, kojim traži da se položi oružje i predadu srpske trupe, rekla da će se samo po izvršenju ta dva uslova, moći dalje pregovarati.
Treba, dakle, govoraše Vladina stranka, svedoči Živković, ponuditi pregovore za zaključenje mira. Ne povesti ih, značilo bi ne iskoristiti sva sredstva koja se Crnoj Gori nude da se spase od konačne propasti. Na Vladinoj strani bejaše i Vrhovna komanda, sa pukovnikom Pešićem i potpukovnikom Paligorićem na čelu. Serdar Janko Vukotić, komandant Sandžačke vojske, koji je po hitnome pozivu bio prispeo na Kruševac, zastupao je mišljenje da još nije sve propalo, da treba organizovati razasutu vojsku i produžiti borbu sa Austrijom. On je svojim zdravim instinktom pogodio najprirodniji i najpametniji pravac, kojim je Crna Gora u tim časovima morala da ide. Ali, tu jednostavnu i spasonosnu misao, po svojem običaju, pretrpao je gomilom izlišnih reči sporedne vrednosti, što je većina prisutnih zloupotrebljavala i učinila glavni predmet šaljivim.
ZAR da se Crnogorci kupe i organizuju - odgovarahu prisutni serdaru - pa da se povedu u nove bojeve? Da su mogli i hteli produženje rata, ne bi onako brzo Lovćen napustili!
Serdarovo držanje je jaka potpora kralju. Iz njega se videlo da je komandant Sandžačke vojske protivan zaključivanju mira sa Austrijom.
Suprotna strana bila je sasvim malobrojna. Nju je sačinjavao kralj sa nekoliko ličnosti, među kojima je bio na prvome mestu bivši ministar spoljnih poslova Petar Plamenac. Ispravnost i vrednost gledišta ovoga potonjega bila je od mnogih prisutnih kompromitovana i poništavana tvrđenjem da on nije za mir zato što ga predlaže Vlada, u kojoj on nije član. Kad bi bio ministar, radio bi kao i oni s kojima se sada ne slaže! Gotovo svi su se prvaci od objave ustava izređali na vlasti - po zlu se poznali; gotovo svi su se izređali u opoziciji - takođe po zlu se poznali. Nije čudo što bejahu samo zlo jedni o drugima navikli da misle i govore.
Pred veče ministri se odvezoše u Podgoricu. Tu je sada bio skup, takoreći, cele Crne Gore u pokretu povlačenja. Sve je bilo izmešano. Stotine raznovrsnih uzbunljivih glasova krstarili su po redovima zbunjenoga naroda. Pročulo se brzo šta Austrija traži. Po povratku Vlade u varoš doznalo se i da se kralj odupro miru i “spasu Crne Gore”, kako se to demagoški pričalo. Gnev je zahvatio gomilu po kojoj su mnogi u mutnome lovili. Verovahu, u svojem slepilu, da je kucnuo najpogodniji čas za lične osvete. Kralj je odjednom postao nepopularan. Njega su otvoreno kritikovali po ulicama i kafanama. Lozinka je bila: on je protiv narodnog sapasenja.
Pomućena, utučena i unesrećena ratnim nevoljama, masa u ovakvoj prilici nije mnogo razmišljala. Primala je kao istinu svaku zlu priču, bula je raspoložena prema svakome za koga se kazalo da je pristalica što bržeg prekraćivanja trajanja njenoga bednoga stanja. Vlada želi da učini kraj njenim mukama, ali kralj ne pristaje.
UVEČE, iz razbuktaloga naroda u Podgorici, Vlada se vratila na Kruševac sa pojačanom odlukom da se sine ljua non započnu pregovori o zaključenja mira. Kralj ne sme izaći iz zemlje. O povlačenju u Albaniju za srpskom vojskom, po primeru Belgije i Srbije, nema ni zbora!
Nastavljeno je savetovanje. Dvorac Kruševac, po koridorima i svim odeljenjima, prepun lica od položaja i vlasti. Uniforme vojničke dominiraju. Sa frontova je pristiglo još nekoliko novih vojnih glavara. Kralj i ministri bejahu na okupu u zasebnom odeljenju.
Vlada je svojem predlogu dala oblik ultimatuma. Zemlja je u anarhiji. Narod je uzavreo. Vojska neće više da se bori. Vojnici se iz lovćenskog i hercegovačkog odreda u hrpama vraćaju domovima. Svuda rasulo. Neprijatelj prodire sa svih strana. Nalazi se na puškomet od Cetinja. U ovo će sutra pouzdano, bez borbe, ući. Niko nigde ne daje otpor. Lovćenski odred i ne postoji. Strknuo kud koji. Njeguši su okupirani. Crmnica se buni. Ni stari ugledni glavari, nemaju autoriteta da zaustave raspasanost. Niko nikoga ne sluša. Naredbe nemaju jedinstva i određenoga cilja. I koji bi se borili, zbunjeni su odozgo.
Hercegovački odred izgubio je sve glavne položaje i povukao se ka Trubjeli, u neposrednoj blizini Nikšića. Municija i topovi ostavljeni. Hrane nigde. Austrijske trupe prodiru u tri pravca u srce stare Crne Gore. Neće dugo potrajati i bićemo svi opkoljeni, pošto jedna neprijateljska kolona živo napreduje prema Baru i Bojani. Stanje je očajno. Mi moramo tražiti mir. Mi smo dužni naći častan izlaz, mi smo pozvani da spasemo zemlju od katastrofe, da izbavimo narod iz bede i strahote, kakve ne vide od Kosova! - odlučno govorahu ministri pred kraljem. Mi nećemo da nosimo odgovornost za ovu nezapamćenu nesreću, mi ne želimo da budemo krivci za uništenje Crne Gore, mi smo na svaki način dužni da se latimo potonjega sredstva - pregovora za zaključenje mira, koje nam neprijatelj stavlja na raspolaganje. Mi ne možemo da opteretimo svoju savest, da korimo sebe dok smo živi i da dopustimo svim budućim pokolenjima da na nas bace prokletstvo, što nismo sve pokušali, sve iscrpeli u cilju narodnog i državnoga spasenja! To je naša poslednja reč, naša tvrda odluka. Vaše veličanstvo neka bira!

DOČEK NA RIBNICI
OKO mosta na Ribnici skupila se čitava četa zavedenih. Postavli su stražu koja će kralju preprečiti put u povlačenju za Skadar. Dopustivši da se toj masi saopšti kako se vladalac drži u pitanju mira, Vlada je računala da će u njoj naći potporu i biti njen vođa.
Međutim, gomila se toliko ozlojedila, toliko je bila neobuzdana u svojim zahtevima i tako je uhvatila maha u nametanju svojega mišljenja, da je počela voditi Vladu. Ova se bila toliko uplašila da je njeno uverenje da čini pametno i korisno za Crnu Goru predlažući mir, pognao u akciju i strah, da će od svetine biti linčovana, napusti li zemlju i ne ostvari li svoju nameru.
(Nastaviće se)