Mir ili propast!

Priredio: Momir Čabarkapa

29. DECEMBAR - koban dan u crnogorskoj istoriji!
Diplomatski kor izjutra je otputovao u Podgoricu. Ovamo je prestonica privremeno prenesena.
Kralj je sa oba sina, Mirkom i Petrom, veoma rano bio na Lovćenu. Učinio je potonji pokušaj da se vojska zadrži od daljega povlačenja i rasula.
Skupio je oko sebe vojne glavare i množinu vojnika. Rečito i ubedljivo podsetio ih je na važnost Lovćena, na tradicije spojene sa njegovim svetim imenom. Ovuda ne smemo da propustimo neprijatelja bez velikih jada za njega. Naš je položaj mučan. Znam da se moji hrabri vojnici bore sa oskudicama. Ali, ipak, od nas se traži još ovo pregnuće. Možda ćemo uspeti i baciti napadača dole niz kotorske strane. Dobićemo vremena. Pribraćemo se. Neće nas saveznici ostaviti. Za mnom vojnici!
Tako Miloš Živković, njegov lični sekretar, opisuje poslednji pokušaj kralja Nikole da tog hladnog decembarskog dana zadrži vojnike na položajima oko Lovćena, koji su već bili počeli da se povlače i rasipaju.
Puškaranje je već bilo počelo među predstražama. Glavari i najbliža svita opkoliše kraljeva konja i ne dadoše mu napred. Mnogi su nepomično stajali i snebivahu se. Najmlađi kraljev sin, knez Petar, poleteo je sa nekoliko oficira u prve redove. Austrijanci pucahu, oprezno i polako nadirući, a Crnogorci tu i tamo odgovarahu, neprestano se povlačeći... U podne su Austrijnci prodrli do doline gde je kraljeva letnja vila. Lovćen je bio potpuno u njihovim rukama. Prestonicu mogu sada topovima da razruše i spale. Sve im je pod nogama do Skadarskog jezera.
KRALj se vratio oko podne na Cetinje ožalošćen i skrhan. Situacija mu je bila jasna. Otpor se neprijatelju više ne može davati. Front na Grahovu i Vučjem Dolu takođe je probijen. Austrijancima je put za Nikšić bio otvoren.
U opštoj pometnji neki glavari sa lovćenskog fronta moljahu ga, preko telefona, odmah po ručku, da odredi do koje će se tačke ispred Cetinja vojska povlačiti i gde će da izvrši odsudni otpor.
- Zar kralj iz prestonice da vam daje dispozicije za borbu? - glasio je odgovor. Zašto sami ne odlučite šta vam u vašem najbližem području valja raditi? Jeste li se obraćali Vrhovnoj komandi? Ona upravlja operacijama. Što se tiče kralja, on je mišljenja da svim silama sprečite povlačenje trupa i učinite protivnapad.
Bejaše uzalud. Rasulo se ne mogaše zaustaviti. Drama se tek sada počela razvijati.
U jedan sat po podne u dvor je došao predsednik Ministarstva Lazar Mijušković i zahtevao je da odmah bude primljen u audijenciju.
- Gospodare - započe razgovor - kraljevska Vlada je rešila da od Austrije potraži primirje i zatim pristupi pregovorima o zaključenju mira. Zemlja je pošla u propast. To je, po mišljenju mojem i mojih drugova, sada jedino sredstvo, jedini način spasa. Mi smo dužni naš narod spasti. E, ovde je akt Vladin koji će se preko parlamentara poslati austrijskoj vojnoj komandi.
STAVI pred vladaoca pismeno, završivši da Vlada ostaje pri odluci. Kralj sklopi ruke od iznenađenja.
- Od Austrije da molim mir? Ja, verni privrženik i poslušni sin Rusije!... Crna Gora, vazda časna i slavna! To bi bilo izdajstvo naše prošlosti, naše budućnosti. To bi svak pre mene mogao učiniti. Ja nikad!
Predsednik Ministarstva sleže ramenima. Hteo je da pokaže: neka pesnik vladalac misli šta hoće, odgovorna je Vlada tvrdo rešena, i po cenu ostavke, da svoj predlog ostvari.
- Ne zaboravite da parlamentare ne šaljem ja. To je Vladin predlog, Vladino delo.
Predsednik ne smatraše za potrebno ni da reaguje. U dva časa po podne Vlada je poslala austrijskim predstavnicima na Njegušima dva parlamentara sa zapečaćenim pismom. Nesreća i zbunjenost, ako ne i kakva zla namera, htele su da ta dva parlamentara budu upravo dva dvorska oficira. Valjalo je ulicama pokazati da je iz kraljevog dvora potekao predlog mira!
Zgrozio se neznatan broj svesnih pojedinaca, stalnih optimista, kojima je bilo jevanđelje konačan trijumf saveznika. Pakosnici su likovali.
- Jesmo li stalno govorili - klicahu - da je sve ovo nameštena komedija, da nije zalud izvršen sastanak sa Hupkom, da Crna Gora nije sa saveznicima...
A TREĆI, koji sačinjavahu većinu, osećahu zadovoljstvo i na duši olakšanje. Oni su tvrdo verovali da će Austrija jedva dočekati da se miri sa Crnom Gorom. U ovome delu javnoga mišljenja bilo je i onih nesrećnika, naročito iz okoline kraljeva sina Mirka, koji zborahu da će se Crna Gora sada proširiti i da će biti velika i moćna država na Balkanu. U prvim redovima društvenim postojaše jaka struja koja držaše da će saveznici biti pobeđeni...
Odašiljanje parlamentara prema tome je, sa neznatnim izuzecima, primljeno sa odobravanjem. Kralj je tada bio neobično popularan. Nazivahu ga kraljem mučenikom, dobrim i mudrim gospodarom, koji spasava Crnu Goru i njen narod! Mnogi od braće iz Srbije, koji se još nalazahu u povlačenju na Cetinju, govorili su: zvaćemo ga svetim kraljem, izađe li srećno iz ovoga čuda. Pod reči “srećno” podrazumevan je povoljno sklopljen mir.
Kako se ponašala Vrhovna komanda?
Vlada je nije ni pitala, mada je prvo šiljanje parlamentara neprijatelju čin čiste vojničke prirode! Mogla je uložiti protest, što se jedno pitanje iz njene nadležnosti rešava bez njenoga učešća i glasa. Ovo utoliko pre što se ranije poslužila takvim svojim pravom u beznačajnom sporu.... Nije li Vrhovna komanda imala pravo, pa i dužnost, da pokuša sprečiti crnogorsku Vladu u izvršenju bezumnog dela, koje je štetno glasu i časti jedne srpske kraljevine? Vlada bejaše svemoćna u svojoj odluci, kralj nemoćan, Vrhovna komanda indiferentna!

DVOR - PUST

PO podne su kraljica Milena i kneginjice Ksenija i Vjera napustile prestonicu i otputovale na Rijeku. Dvor je bio, takoreći, evakuisan. Još je samo kralj čekao.
Državna nadleštva već su sva prebačena u Podgoricu. Određeno je samo nekoliko lica iz opštine, građanstva i policije, da jamče red do dolaska Austrijanaca i da ovim predaju prestonicu. Kralj je mitropolita Mitrofana zamolio da ostane među svojim stadom i da mu deli reč hrišćanske utehe.
Vojska se neprestano povlačila ceo dan. Bukovica je bila pala, najviši vrh između Njeguša i Cetinja. A ko je mogao više da zaustavi vojsku kad je videla kako kroz nju
prolaze crnogorski parlamentari sa belim zastavama!
Kralj je dugo uveče sedeo u dvoru okružen nekolicinom velikodostojnika. U ponoć krenuo je sa pratnjom na put.

(Nastaviće se)