Mir ili čast

PRIREDIO: Momir Čabarkapa
KRALj je ćutao kao da je skamenjen. Pustio je ministre da sve iskažu. Dobro je znao da je sam, da je slamka među vihorovima, sirak tužni bez igde ikoga. Trudio se da svoje ministre ne potera u krajnost. Nastojao je, ne da im nameće svoju volju, svoj autoritet, već da ih ubeđuje u pravičnost, u opravdanost svojih nadzora. Zategne li suviše žice, i prekine li ih, ostaće kao okresano drvo u gori.
Tako reakciju kralja Nikole na zahtev Vlade da se prihvate austrijski uslovi za pregovore o miru, opisuje u knjizi “Pad Crne Gore” njegov lični sekretar u tom vremenu Miloš Živković, Srbin iz Austrougarske.
- Vi mene - govoraše karlj - niste u stanju uveriti da je vaš put koristan i spasonosan. Ja gledam i vidim malo dalje... Pomislićete, prebacićete mi u duši da sam pesnik, da sanjam i preskačem stvarnost. Često sam, u sličnim prilikama, dobijao takve prekore od vas i vaših drugova pre vas, koji su služili meni i zemlji. Ali moj pravac ne vodi u poeziju. Njegov je osnov hladna realnost, cilj dobro naroda i Crne Gore. Ne verujem da neprijatelj želi sa nama da zaključi mir. On je, trenutno, opijen uspesima, slavodobitan. Austrija ima svoj vojnički zadatak: preko Crne Gore da pređe u Albaniju i da se spusti daleko na jug, istočnom obalom Jadranskog mora. Crna Gora je jedan kamen na njenome putu. Hoće da ga ćušne. Hoće da obezbedi Boku i Hercegovinu, kako bi posle imala odrešene ruke prema Italiji i ostalim saveznicima. Da Austrija namerava štedeti Crnu Goru i praviti sa nama poseban mir, ona nam ne bi u prvome početku postavila uslove pokorenja.
- Možete li vi od Crnogoraca tražiti da polože oružje, od onih koji se rađaju i umiru sa njim? - pitao je kralj članove Vlade. Šta je za mene i moj narod najvažnije, kako ja mogu predlagati mir a da u isto vreme netaknutu sačuvam našu čast?! Reći ćete: to je poezija. Ne, to je upravo realna politika - da jedan mali narod, pred kojim su veliki zadaci, brižljivo pazi na svoj glas, na svoju nacionalnu čast. Veliki narod, moćna država, može u tome pogledu pogrešiti (ne vazda nekažnjeno), ali mali narod, proigra li čast, sve je izgubio.
- Šta vi, uopšte, razumete pod spasenjem naroda? Do mene su doprli izveštaji da je Podgorica, da je vojska, da je i ova zemlja u nekakvome plamenu uzbuđenja, u nekakvoj grozničavoj vatri protivu mene zato što sam, tobože, protivnik narodnoga spasa. Ja i moj narod nikada se ne razdvajamo u zajedničkoj sudbini. To je tradicija kuće Petrović Njegoš. Vi ste mladi ljudi. Mogli biste mi biti sinovi. Setite se, deco moja, naše slavne prošlosti. Vi se njome, kao i svi čestiti sinovi otadžbine, samo ponosite. Ne pominjete li se mučeništva prvonačelnika mojega doma, vladike Danila, koji u istoj ovoj Zeti bi vezan od Turaka za stub vešala, na kojima bi ispustio svoju pravednu dušu za veru, obraz i slobodu, da ga ne iskupiše svi okolni krajevi? Možda je i tada bilo strašljivih oportunista koji predlagahu zaobilazne puteve. Ipak, uporstvo je pobedilo. Zasjala je ideja borbe, kojoj su ove svete srpske planine od Kosova bile verne, čuvajući u sebi jednu lepu osvetu na ovome svetu: kaznu za nepravdu i ropstvo.
- Zar mi pravedni osvetnici, da položimo oružje, da se odrečemo našega bića? Zar mi najmanji u društvu naroda, tako slavni i ponosni, da se mirimo sa tlačiteljima Srbije, sa dušmanima Rusije? Gde su nam bogatstva? Nemamo bogatih polja, zemaljskih blaga, nemamo ništa što se može očima obuhvatiti i rukama dohvatiti. Imamo čast i slavu. Lišimo li se toga, sve smo izgubili. Nema mira s Austrijom. Ne govorite mi više o njemu.
Ministri su drhtali od silnoga uzbuđenja. Utisak je kraljevih reči bio dubok. Kralj ustade i htede da prekine sednicu. Vlada ga zaustavi.
- Gospodaru - izjavi predsednik - mi ostajemo pri svojoj odluci.
- Kojoj? - zapita kralj.
- Da se provedu pregovori o miru.
- Nikad, nikad ruka kralja Nikole neće staviti svoj potpis na ugovor o miru sa neprijateljem Crne Gore, srpskoga naroda i naše vekovne zaštitnice Rusije.
- Gospodaru... da pokušamo... da vidimo... neće biti štetno ni za vas, ni za Crnu Goru. I saveznici nam neće zameriti. Najmanji smo, najslabiji.
- Ako smo mali snagom, veliki smo čašću. Klevetali su nas neki na pravdi boga. Ne marim za njih. Postideće se sami od sebe. Zakleo sam se da ću savesno bdeti nad srećom moje države. Ne činim ovo sada da klevetnicima pred celim svetom dokažem njihovo nevaljalstvo, već da sačuvam Crnu Goru. Životni je interes ove da bude do krajnosti verna svojim saveznicima i dobrotvorima i da ne ulazi ni u kakve pregovore sa neprijateljem njihovim i svojim!
Sednica bi prekinuta. Graške znoja kotrljahu se niz čela četvorice ministara.
Kralj je izašao u hodnik, koji je bio pun gospode velikodostojnika. Koračao je dole, gore. Niti je koga pogledao, niti je kome pružio ruku, niti je s kim progovorio. Teški olovni oblaci briga kolutahu se po njegovome čelu. Svi su se postepeno uklanjali ispred njega, svi su ga napuštali i okupljali se oko ministara, sa kojima se povukoše u sporedna odeljenja.
- Izađi izvan i vidi kakvo je vreme! - kralj zapovedi prisutnom dežurnom perjaniku.
Ovaj se odmah vrati i saopšti da je toplo i vedro.
- Sve naopako! - reče kralj, sedajući na jednu stolicu na hodniku.
Ko zna kako bi dugo sedeo i razmišljao da ne dođe njegova kćer Vjera, koja ponizno i toplo sklopi ruke oko svojega oca moleći ga neka pođe u krug porodice da se malo odmori.
Sa kćerkom pod ruku kralj pođe.
Vrata se na nekolikim odajama u hodnicima počeše otvarati. Prvi izađoše ministri... Predsednik Vlade predade dežurnom oficiru zapečaćeno pismo sa naredbom da ga, čim mu se ukaže prilika, pošalje vladaocu... Ministri sedoše na automobil i odvezoše se u Podgoricu. Za njima krenuše i ostali vojni i građanski visoki glavari.

PROKLEĆE NAS NAROD

- MI smo Crnogorci živeli samo od našeg svetloga obraza, od naše neokrnjene političke i vojničke časti. Tu je naša snaga, koju respektuju silni ovoga sveta. Ljudi se trenutno klanjaju moći, dok potonji iskreni poklon ostavljaju časti i poštenju. Pljeskaće nam u Beču, Berlinu i Pešti, odobravaće nam slabi duhovi u našem narodu, nazvaće nas mnogi od neutralaca mudrima i veštima, ali istorija će nas osuditi. Prokleće nas i onaj naš dobri narod, koji je zaveden u ljutoj nevolji, koji harangiran od ludih, malodušnih i nevaljalih, uobražava da ga ja, svojim uporstvom, na zlo, na nesreću, navodim. Čim saveznicima dobro okrene - a ja sam tvrdo ubeđen da će to brzo biti - naš će narod otvoriti oči i kamenom će se baciti na one koji mu sada ugađaju, tražeći da zaključimo mir - govorio je kralj Nikola članovima Vlade, pokušavajući da ih odvrati od mira sa Austrougarskom.



(Nastaviće se)