Vlada piše ostavku

Priredio: Momir Čabarkapa

JUTROS u dva i po sata po ponoći kralj me pozvao u svoj kabinet za rad. Pred njim, na stolu, gori nekoliko sveća. U velikoj pepelnici čitava hrpa do kraja neispušenih cigareta. Dokaz neobične nervoze. Čim me ponudio da sednem, pruži mi jedno pismo.
To, pod datumom od 31. decembra 1915, piše Miloš Živković, lični sekretar kralja Nikole, u knjizi “Pad Crne Gore”, i nastavlja:
- Čitaj - reče.
“Vaše veličanstvo,
Vlada Vašega veličanstva misli da ne bi bilo ni sa kojega gledišta opravdano da Vaše veličanstvo i Vaša vlada ostavljaju zemlju u ovako kritičnim trenucima, već da ostanu u zemlji i dele sa narodom sudbinu, koja nas je snašla.
Kako je Vašoj vladi, s druge strane, poznato da naša vojska nije u stanju dati dalje ikakav otpor, to Vam je maločas predložila da zatraži mir od neprijatelja.
Vaše veličanstvo je to odbilo, te je Vaša vlada primorana ovim najučtivije podneti ostavku i izjaviti da od ovoga časa prestaje dejstvovati i snositi odgovornost za dalji razvoj događaja.
Vašem veličanstvu najponizniji:
Kruševac, L. Mijušković
31. decembra 1915. M. Radulović
R. Popović
Br. R. Vešović”
DOK sam čitao to pismo, nastavlja Živković, po koji put bih bacio pogled na kralja, da vidim kakav mu je izraz lica. On me je stalno i čvrsto posmatrao i prodirao u mene svojim krupnim, kao munja sjajnim i oštrim očima. Primetio sam da drhće od gneva i uzbuđenja.
- Jesi li pročitao? - zapita me.
- Jesam, veličanstvo!
- Pa?
- Vidim da ste u najsudbonosnijem trenutku ostali bez vlade.
- Bolje bez vlade nego bez časti.
Oporo naglasi te reči pa nastavi:
- Daj mi to pismo.
Dadoh mu ga, a on ga nadnese povrh plamena sveće ispred sebe i htede da ga spali.
- Ne, za krst časni! - kliknuh i uzeh pismo iz kraljeve desnice. Ovo je dokumenat Vaše ispravnosti, Vaše časti.
Kralj se iznenadio zbog moje odlučnosti i otvorenosti, i pošto nikad nije posumnjao u dobre namere mojih pobuda, ponovo je položio pismo na sto, pozvao dežurnog perjanika i naredio mu da ga ponese kraljici. Kralj me je potom otpustio i pozvao je pukovnika Petra Pešića, načelnika štaba crnogorske Vrhovne komande.
U sobi dežurnog ađutanta zatekao sam jednog srpskog oficira koji je čitao raporte sa frontova. Opšte rasulo. Vojska, takoreći, više ne postoji. Na Cetinju, odmah sutradan po odlasku kraljevom, nastala je anarhija, vlada razularena masa. Još je bio zaostao jedan dan u prestonici ministar unutrašnjih dela R. Popović da sa organima opštinske vlasti i mitropolitom Mitrofanom učini poslednje pripreme za njegovu predaju neprijatelju. Bio je svedok izgreda svetine, o tome je poslao jednom velikodostojniku pismo u kojem javljaše:
“Slagalište u vojnom stanu opljačkano je od vojnika i ženturina; opljačkana je i vrhovna komanda, na pet metara od dvora. Šta li će tek docnije biti, kako li će tek nastupiti jagma, otimanje i ubistva! Molim te, najenergičnije traži da se odmah šalju parlamentari za obustavu neprijateljstava, inače skini svaku odgovornost sa Vlade za pokolje koji će se dogoditi.”
Srpski oficir, kojeg sam našao u sobi dežurnog ađutanta, rekao mi je da se čudi kralju i vladi što situaciju još ne vide kakva je u istini, i što se, bar oni, čas pre ne povlače put Skadra.
- Gospodine - naglasi mi oštro - ako kralj samo za dva dana ne krene odavde, biće zarobljen.
- Kako to? - začudih se.
- Sa strane Cetinja ne preti tolika opasnost, nego od Bara i Primorja. Tuda im je mnogo lakše napredovati, zaštićeni su flotom, dobar je put, a Crnogorci im nigde ne daju otpor. I, kažem vam, Austrijanci će pre stići na Bojanu nego vi u Skadar, bude li kralj samo dva dana ovde uzalud čekao. Zašto da dopusti tu sramotu da bude zarobljen?
Nisam hteo da mu pokažem kako mi je u duši, već mu rekoh: biće da kralj zna šta radi kad je ionako krenuo stopama Srbije...
Rastao sam se sa srpskim oficirom koji mi je objasnio dramu pada Lovćena. Umoran i utučen, u mraku, iza vrata, seo sam na jednu fotelju i zadremao.
- Gospodine - prodrma me, ubrzo, dežurni perjanik - zove vas gospodar.
Kralj je bio u malom salonu kneza Mirka. Primio me.
- Znam da si umoran - reče čim sam stupio unutra... - Zvao sam te da ti dam dokaz da je sa Crnom Gorom i tvojim kraljem svršeno i da moramo od Austrije tražiti mir.
- Od Austrije tražiti mir? Ponovih te reči s otezanjem.
Kralj ne odgovori ništa, već me gledaše, prodiraše mi u oči.
KRALj Nikola bio je neobičan majstor u sarkazmu, u ironiji, u onoj finoj francuskoj šali u kojoj je teško odmah shvatiti granicu između smešnoga i ozbiljnoga. Držao sam da se šali, da me stavlja na iskušenje. Ali, on se odjednom smrači u licu, iznad očiju na čelu skupiše mu se bore kao brazde, maši se rukom za jedan akt pa mi ga pruži i progovori.
- Čitaj ovo!


OBJAVA BR. 9034

“VAŠE veličanstvo,
Svi komandanti odreda na zapadnom frontu tvrde da je kod naše vojske nastala takva demoralizacija, da je apsolutno nemoguć svaki dalji otpor i borba sa neprijateljem. Kotorski odred divizijara Mitra Martinovića sasvim se rastrojio i gotovo više ne postoji. Hercegovački je takođe u rđavom stanju i vojnici neće da se bore, a od lovćenskog odreda može se računati samo na kučko-bratonožićku brigadu. Komande kotorskog i lovćenskog odreda nemaju više nijednog topa... Stoga treba najhitnije uraditi ovo:
1) Tražiti mir sa neprijateljem
2) Dvor, kraljeva vlada, strana poslanstva i Vrhovna komanda da odu u Skadar najdalje još sutra,
3) Kod Skadra organizovati odbarnu od tamošnje vojske i ove koju možemo izvući iz Crne Gore i tu, pod zaštitom utvrđenja i Drima, produžiti borbu ako neprijatelj ne primi častan mir.
31. dec. 1915. Načelnik štaba
Kruševac pukovnik serdar Pet. Pešić”


(Nastaviće se)