Vlada moli - mir!

Priredio: Momir Čabarkapa
PUKOVNIK Pešić je odličan srpski oficir i rodoljub. Tebi je bar poznato koliko ga cenim ja, a koliko njega i njegovu gospođu suprugu rado prima i gleda sva moja porodica... Pa kad on daje takvo mišljenje, on koji ne zavisi od mene... i koji će, koliko sutra, poći za svojim gospodarom ka Albaniji... šta ja treba da radim.
To su reči kralja Nikole koje je njegov lični sekretar Miloš Živković zabeležio, pošto je pročitao pismo Vrhovne komande koja predlagaše mir sa Austrijom, čime je poduprla stav vlade, koja je upravo bila podnela ostavku zato što se kralj sa tim nije složio.
- Dakle, šta sad? Vlada i Vrhovna komanda su protiv mene, protiv mojega stanovišta da nikada i ni po koju cenu ne treba tražiti mir od neprijatelja. Da ti i ne govorim kako se u ovaj kobni čas misli o mojem uporstvu u ovim sobama i hodnicima u kruševačkom dvorcu mojega sina Mirka, po Podgorici i dalje po mojoj jadnoj i smućenoj zemlji! - jadao se kralj svom sekretaru.
Svaki damar je u meni trepnuo posle ovih reči, zapisao je Živković u knjizi “Pad Crne Gore”...
- Veličanstvo, molom vas da me otpustite.
- Kuda, da bežiš? - viknu i oči mu sinuše. - Zar da postaneš pogan? Srbin, a pogan! U strahu nema istine i čojstva.
KIPEO sam od besa zbog uvređenog ponosa, ali sam se uzdržao...
- Ti kao da si počeo da sumnjaš u mene - progovori kralj malo blaže, pošto je primetio izraz ogorčenja.
- Vi ste već opkoljeni, više iznutra nego spolja.
- I kako da postupim?
- Da odmah idete!
- Zar bez i protivu vlade i Vrhovne komande?...
- Dok se vi budete borili unutra, neprijatelj će nas opkoliti i spolja.
- Neće, sutra idem na Carev Laz, i sam ću se staviti na čelo Crnogoraca da dademo otpor...
Po podne je vlada preko parlamentara poslala austrijskoj vladi notu:
“Kraljevska crnogorska vlada traži od austrougarske vlade da sa Crnom Gorom zaključi mir. Ona moli carsko-kraljevsku vladu da označi svoje delegate, kao i mesto, dan i čas njihova sastanka sa crnogorskim delegatima. Crnogorska vlada moli austrougarsku vladu da izda naredbu o obustavi neprijateljstava i da označi dan i čas obustave, kako bi crnogorska vlada mogla takvu naredbu dati svojim trupama. Crnogorska vlada moli komandanta da učini da Nj. V. caru i kralju bude poslata depeša Nj. V. kralja Crne Gore. Ovu depešu predaće vam naši parlamentari g. major Ljumović i poručnik Popović. U isto vreme molimo komandanta da dopusti našim parlamentarima da mogu očekivati, u njegovu logoru, odgovor carsko-kraljevske vlade.”
Kralj je poslao caru Josifu ovakav telegram:
“Pošto su Vaše trupe danas zauzele prestonicu, crnogorska vlada našla se u nuždi da se obrati carsko-kraljevskoj vladi da bi dobila prekid neprijateljstava i mir sa državama vašega veličanstva, moleći Vas da se zauzmete za častan mir, dosledan ugleda jednoga naroda, koji je nekad uživao Vaše blagovolenje, uvažavanje i simpatiju.
Vaše plemenito i viteško srce, nadam se, neće mu naneti poniženje koje ne zaslužuje.
Nikola”.
DOZNAO sam docnije da je između kralja i Petra Plamenca, bivšeg ministra spoljnih poslova, bio ogroman sukob radi ove depeše. Plamenac je bio najotvoreniji i najogorčeniji protivnik traženja mira sa Austrijom. On je kralja oporo napao i nazvao je depešu sramotom, ludošću i mrljom na obrazu kraljevom...
Kralj se branio da je bio prinuđen da bi zadovoljio vladu, jer bi ova, inače, ostala pri ostavci i anarhija bi bila potpuna. On je, uveravaše, i onako znao da od mira nema ništa i bio je unapred rešen, kad bi Austrija i dala najpovoljniji mir, da pre izvrši samoubistvo nego da dopusti da se na njega stavi potpis njegove ruke. Ali je Plamenac i dalje ostao razjaren i uporno ostao pri svome gledištu...
Kralj mi je danas (1. januar 1916) pre podne predao telegrafsku čestitku cara ruskog za Novu godinu koja glasi:
“Iskrenim učešćem sa celokupnom Rusijom pratim odvažnu borbu Crne Gore sa zajedničkim neprijateljem. Neka bi godina koja počinje donela Vašem veličanstvu, kraljevskoj porodici i hrabrom narodu Crne Gore svakoju sreću i krunisala punim uspehom oružje Vašega veličanstva.
Nikola”
MNOGI od prisutnih u hodnicima kad su je čitali pratili su je ironičnim osmehom na usnama i primedbom: kasno. Ponuda za mir već je bila u rukama Austrije. Kralj je šetao po hodniku dole-gore, i bio je veoma zlovoljan i turoban.
Parlamentari su doneli austrijski odgovor 2. januara. Austrougarska vlada ovako je odgovorila:
“Kraljevska crnogorska vlada priznaje da je nekorisno produžavati otpor i izjavljuje da je pripravna učiniti kraj prolivanju krvi. Čim uslovi postavljeni od carsko-kraljevske vojske budu ispunjeni i čim neprijateljstva budu obustavljena, carsko-kraljevska vlada naimenovaće punomoćnike, tražene od crnogorske vlade, kako bi se ovi na Cetinju sastali sa punomoćnicima crnogorske vlade.”
Car Franja Josif odgovorio je kralju Nikoli ovako:
“Milo mi je što je Vaše veličanstvo izajavilo da je gotovo obustaviti otpor koji je sada postao nekoristan. Uslovi obustave neprijateljstava izloženi su Vašem veličanstvu od zapovednika moje vojske, na zahtev crnogorske vlade. Pomenuti zapovednik predaće odgovor moje vlade.”




USLOVI PREDAJE

USLOVI koje je postavilo zapovedništvo austrougarske vojske glasili su:
1) Predaja srpskih trupa koje se još nalaze u Crnoj Gori.
2) Bezuslovna predaja crnogorske vojske, sviju njenih organizovanih jedinica i oružja.
3) Austrougarski garnizoni boraviće u Crnoj Gori za sve vreme rata.
4) Predaja austrougarskoj vojsci svih crnogorskih saobraćajnih sredstava.
5) Slobodan prolaz austrougarskoj vojsci ka Albaniji.
Na kraju je saopšteno da je izdata naredba carsko-kraljevskim trupama da od danas u dva časa po podne prekinu neprijateljstva.
Uslovi su učinili strahovit utisak. Opšte očajanje, panika.
(Nastaviće se)