Predaja u 16 tačaka

Priredio: Momir ČABARKAPA
AUSTRIJSKI parlamentarac doneo je pismeno objašnjenje svoje komande kako treba ispuniti postavljene uslove predaje crnogorskog oružja i svih saobraćajnih sredstava u Crnoj Gori. Sadržalo je nekih 16 tačaka. Kad su bile prevedene i pročitane izazvale su zaprepašćenje i ogorčenje. Ko da ih ispuni? Crnogorci? Nikad!
Takve reči čule su se u dvorcu na Kruševcu s usana sviju, i pristalica i pritivnika mira - opisuje raspoloženje u kraljevom okruženju Miloš Živković, posle saznavanja detalja o uslovima mira, u stvari, najponiznijeg pokorenja, koje je ponudila austrougarska vojna komanda Crnoj Gori. Zahtevala je da ne samo vojska nego i sav narod položi apsolutno sve oružje.
Predsednik vlade beše obezoružan. On je prvi sad zahtevao da se nastavi povlačenje. Ali, kako kada je već nastalo opšte rasulo?
Kralj je veoma bio radostan zbog takve netaktičnosti sa strane Austrije. Dala mu je njome moćno sredstvo da izvojuje konačnu pobedu svojega pravca: povlačenje u Albaniju sa Srbijom...
- Bože i sveti Vasilije Ostroški, hvala vi što me i u ovome strašnome času sačuvaste! - To reče, pa podmlađen, hitar kao munja, izađe na vrata dvorca i zvonkim glasom zagrme:
- Automobil!
- Hajde sa mnom! - pozva me
SAMI, kralj i ja stigosmo u Podgoricu. Automobil stade.
- Jeste li čuli što se dogodilo, mili moji Crnogorci? Austrija, naša stara krvnica, jutros poručuje meni da nateram Crnogorce da polože svoje oružje, pa i ono iz kuća. Mogu li, smem li ja to učiniti? Da naredim vama koji nikada ni pred kim niste polagali oružje?
- Nikad, nikad, gospodaru! - ču se krik gneva iz mase.
- Tako i ja mislim, braćo!
- Živeo gospodar! - masa pozdravi te reči.
Vratismo se u Kruševac. Ponovo je počelo savetovanje. Uto uđe unutra dežurni perjanik i javi da dolaze austrijski avioni. Svi su bili iznenađeni. Kako, zapitaše se, kada je neprijatelj juče napismeno saopštio da prekida neprijateljstva?
- I vi još verujete Austriji? - reče kralj.
Ne potraja dugo, vazduh prolomi detonacija. Na Podgoricu bacahu bombe. Naređeno bi da se prisutni rasture i potraže zaklon... Četvrt časa docnije, iz Nikšića javiše telefonom da su avioni tamo učinili pravu klanicu: 130 što mrtvih, što ranjenih. Bio je pazarni dan, vreme lepo.
5. januar
Diplomatski saveznički kor danas je pre podne otputovao za Skadar. Pre odlaska, behu kod kralja. Malo docnije, kralj je u svom kabinetu primio vojvodu Đura Petrovića Njegoša, komandanta hercegovačkog odreda. Šta su govorili, odmah se doznalo, čim je vojvoda izašao. Bio je zajapuren, tresao se od ljutine, uzbuđenja, jada, žalosti... Suze mu sijahu iz očiju.
- Zar ja da ostavim sada Crnogorce, moje vojnike, u ovome najkobnijem času, da krenem iz Crne Gore, ne znam ni sam kud, na koji zli put... u beli tuđi svet, u Afriku?!... Rekao sam mu, on neka ide, i bio mu srećan put... a ja da ostajem među mojim vojnicima do kraja, kao njihov glavar i ratni drug.
SKAMENILI su se mnogi prisutni u hodniku kada su čuli ove reči. Imale su silan uticaj... Demoralizacija je posle toga i u samome dvorcu postala svršen čin...
Serdar Janko Vukotić na to je uzeo reč i počeo dokazivati kako treba ponovo organizovati razasutu vojsku i produžiti otpor. Mada je govorio vatreno, ubedljivo i razložno, ipak nije nikoga osvojio. Neki se i smejahu tolikom optimizmu, koji nazivahu ludošću.
Dolaskom komandanata rasutih frontova proširio se glas kako je vojsci bilo naređeno da napusti položaje i odstupa. To je dalo povoda načelniku glavnog štaba pukovniku Pešiću da pojedine komandante odreda uzme na pismeno saslušanje. Svi komandanti i oficiri iz pojedinih odreda svojim su popisima potvrdili da nisu imali naredbu ni od Vrhovne komande ni od kralja, za povlačenje.
Pošto je završio to važno ispitivanje, pukovnik Pešić je predao dužnost i sa svim srpskim oficirima napustio crnogorsku Vrhovnu komandu i krenuo put Skadra, prema naredbi svojih pretpostavljenih.
Da se ide na Carev laz! - puče glas po Kruševcu.
- Da, da na Carev laz, braćo Crnogorci! - uskliknu serdar Janko Vukotić. Daćemo otpor neprijatelju. Crna Gora nikada ni pred kim nije polagala oružje!
KRALj je izašao među prisutne:
- Crnogorci, moramo da pođemo na Carev laz da damo neprijatelju otpor!
- Ne, gospodaru, kud ste krenuli na zli put? S kime na Carev laz? Gde vi je vojska? Hoćete li da vas Austrijanci zarobe - opkoliše ga svi prisutni glavari i ne dadoše mu da krene...
Nad kraljem bi izvršeno nasilje. Pomogoše mu da siđe sa automobila i da ponovo uđe u dvorac. Oči mu sevahu od gneva i uzbuđenja. Kralj je sedeo u hodniku, pogružen, utučen...
Naiđe pored mene kraljev sin Mirko i zaustavi se.
- Jesam li ti govorio - reče - da je sve ovo udešena komedija i da ćemo brzo dobiti mir?
Uskipeh gnevom.
- Kako možete, veličanstvo, tako što bar meni da govorite?
- Tebi, dabome, jer znam da ti je sve poznato.
Nađoh se uvređen od ovih reči i planuh.
- Da, pravo ste rekli, vrlo dobro mi je poznato vaše držanje u toku ovoga rata, oni defetistički glasovi, šireni iz vaše okoline po vojsci i narodu samo zato da bi se napakostilo vašoj sestri, knjeginjici Kseniji, koja ni najmanje nije kriva što vas je gospodar, zbog vaših postupaka, pre tri meseca u Kruševcu bio prinuđen internirati.
On mi okrenu leđa i jetko odgovori: “Vidim da vazda teraš jedno, te jedno”.


Kralj - očajan
KRALj me pozva da idemo u Podgoricu. Kad bejasmo na Vezirovu mostu, kralj podiže ruku put neba i zavapi: “Otvorite se nebesa, zaustavite crni oblaci, sinite munje, udrite gromovi, ispišite strele, po svodu Božjem, nepravdu strašnu i nečuvenu, učinjenu jednom kralju i njegovom narodu i razbijte, sažežite u prah zabludu, neverstvo i izdajstvo spram jednoga nemoćnog starca, ostavljenog njegovoj nemoći i bedi!"
Drhtao sam od neke potajne živčane groznice posle kraljevih reči. I kad je ponovo podigao ruku, prihvatih ga za desnicu i progovorih oštro i bolno: - Dosta, gospodaru, tih reči, dosta poezije, dosta odlaganja rešenja.
- Ti to meni zboriš, meni, ti?! Zabranjujem ti da me prekidaš u mom jadu!
(Nastaviće se)