Kralj bez krune

Priredio: Momir ČABARKAPA
KRALj Nikola je posle dugog nagovaranja svojih saradnika i porodice prihvatio da se povuče prema Skadru, da ne bi bio zarobljen. Kraljica Milena sa kćerkama Ksenijom i Vjerom na put je krenula 5. januara. S njima su pošli predsednik vlade Lazar Mijušković i srpski pukovnik Ž. Babić, dodeljen kralju od Srbije za službovanje u dvoru za vreme rata. Kraljicu i kneginjice pratio je i general Gvozdenović.
Pre polaska kraljice, vlada je donela pismeni zaključak da za predsednikom, kraljem i kraljicom odmah sutradan pođu svi ostali ministri sa Vrhovnom komandom, koja je bila predata divizijaru Janku Vukotiću, opisuje odlazak iz Crne Gore njenih tadašnjih glavara Miloš Živković, kraljev lični sekretar u knjizi “Pad Crne Gore”.
Pre zore 6. januara, kralj me je pozvao kod sebe i izdiktirao ovu proklamaciju:
“Za moju ljubljenu otadžbinu uvek ću se u tuđini Bogu moliti, za njom ću čeznuti i plakati sve dok Svemogući i naši plemeniti saveznici ne povrate nam našu zemlju očišćenu od neprijatelja...
Da bih vam uštedeo polaganje vašega slavnog oružja i onemogućio predaju izbegle braće iz Srbije dušmaninu u ruke, rešio sam da to poniženje moje oči ne vide... Ja se sa mojim junačkim narodom opraštam usklikom: Do skoroga viđenja!
Nikola”.
POSLE, napisa drugu proklamaciju:
“Mojim oficirima, podoficirima i vojnicima! Evo, vidite kako obruši naša domovina, koja podleže navali nadmoćnijega neprijatelja posle nečuvenih muka i ogromnih žrtava. Bolnim srcem ostavljam našu dragu domovinu, ali ne za vazda. U Boga se nadam i u konačnu pobedu naših saveznika...
Vi ste me, moji dragi oficiri, podoficiri i vojnici, revnosno i sa ljubavlju sledili na čem sam vam iz dubine srca zahvalan. Teško mi se razdvojiti sa mojom zemljom, sa vama, moja đeco, zato vam predlažem da, koji me želi slediti, pođe za mnom, pošto će Crna Gora biti samo onde gde ja budem...
Nikola”.
Kralja pozvaše na telefon iz Skadra - na telefonu knjeginjica Ksenija.
- Papa - govoraše francuski - preklinjem vas Bogom i svetim Vasilijem, krenite odmah... Zarobiće vas. Šta onda, kuku Crnoj Gori.
- Ne brini, Velika (tako je kralj iz milošte nazivao zbog njene osobito bistre pameti) i ovde je sve spremno za put, srećan, ako Bog da, Crnoj Gori i nama.
7. januar 1916.
Jutros se na Kruševcu proneo glas kako je sinoć serdar Joko Jovićević, sa dve stotine Crnogoraca u Podgorici, na reci Ribnici zauzeo most uz povike:
“E, `vuda ga, braćo Crnogorci, Nikola Mirkov neće živ uteći u Skadar i ostaviti narod!”
Kraljevo povlačenje beše u opasnosti... Šta da radi? On je vazda bio hrabar i priseban... Rešio je da nadmudri opasnost, da joj doskoči. Celo prepodne šetao je automobilom kroz Podgoricu, zdravio se sa narodom, prelazio tamo i amo preko mosta na Ribnici, vraćao se na Kruševac... Ostao je utisak da kralj i ne misli da nekud ide.
"Otvorio sam, potom, svežanj zabeležaka, listao ih, prevrtao, čitao i tražio da u njima bar nađem koju reč ne bi li ublažila neopisiva osećanja moje duše. Dok čitah poslednje stihove osetih nečiju ruku na ramenu.
- Gospodine - reče - ubih se tražeći vas svuda po Kruševcu. Gospodar vas poodavno čeka.
PRED dvorcem su se svi uskomešali. Knez Petar, najmlađi kraljev sin, pre pola sata otputovao za Skadar. Odoh u dvorsku kapelu u parku. Kralj kleči kod ikonostasa, ispod ćivota svetog Petra Cetinjskog. Kad je ustao, spazi me i polako progovori:
- Hajdemo sada, sa Božjom pomoći!
Sedosmo u automobil - kralj, Petar Plamenac i ja - i krenusmo sa Kruševca u dva i po časa po podne. Kroz Podgoricu se dva puta provozasmo, narod svuda kralja pozdravlja, i najzad pređosmo ribnički most, na kojem nikoga ne beše, te se dohvatismo punom brzinom ravne Zete i stigosmo na Palvnicu, pristanište na Skadarskom jezeru... Prispesmo u Skadar uveče, dockan u mrak. Kralj je odseo u zgradi bivšeg crnogorskog konzulata...
Sutradan, 8. januara, kralj je rano primio razne glavare. Svima je savetovao i preporučivao da se povlače put Albanije. Posle je zvao mene u sobu. Otvori jednu malu torbu od kože i iz nje izvadi ikonicu svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, okovanu srmom.
- Evo ti - reče potresnim glasom - neka te čuva. Bog zna da li ću se ikad živ vratiti u moju milu Crnu Goru. Verujem, pre da neću, nego da hoću. Božji su putevi neispitani... Ja sam star. Moje godine nagone me da mislim o smrti. Neka ti je amanet ova ikona, neka ti je zavet i časti i poštenja i onoga hleba koji si uživao za mojom trpezom, da ne dopustiš, ako umrem, da kučke potrpezne laju i oko moga groba."
"U MEDOVI smo", piše pod datumom 9. januar Miloš Živković, svoju poslenju zabežešku o padu Crne Gore i odlasku njenog kralja Nikole u izbeglištvo. Oko 11 časova prispeo je i regent Aleksandar sa svojim štabom. Unuk i deda, regent i kralj, sastali su se i duže vreme razgovarahu.
- Evo ti, Sandro - kralj će reći regentu - mojih Crnogoraca koji se povlače, da se brineš o njima koliko o sebi.
Unuk i deda se toplo zagrliše. Prvi je krenuo regent na torpiljaru put Drača. Tačno u podne, prispeo je u pristanište italijanski brod za kralja. Kada smo uveče stigli u Brindizi, preko savezničke vojne policije, kralju je dostavljen akt o kapitulaciji crnogorske vojske, izvršen u Podgorici, posle njegovog odlaska iz Skadra.



KOMANDA - RAZLAZ!

“NAREDBA celokupnoj crnogorskoj vojsci br. 128 Podgorica 8. januara 1916. Danas u dva sata po podne dobio sam akt od ministra vojnog pod br. 412, a koji glasi:
`Načelniku štaba Vrhovne komande, divizijaru serdaru J. Vukotiću, Podgorica.
Pošto je Njegovo veličanstvo kralj gospodar odsutan iz zemlje, to je kraljevska vlada, a na osnovu člana 16 zemaljskog Ustava, preduzela vlast i rešila da se vojska raziđe sa položaja, te prema tome vojska i ne postoji, već samo narod.
Na osnovu ovoga vi se razrešavate od dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande i stavljate na raspolaganje nj.k.v. knjazu Mirku`.
Na osnovu ovoga naređujem komandantima da gornje saopšte područnim jedinicama i vojsku odmah raspuste svojim kućama, a od moje strane oficirima, podoficirima i vojnicima, najtopliju zahvalnost za junačko, slavno, dostojno, iako zaludu, vojničko držanje.
Ja iz Crne Gore nikuda neću, već ostajem u istoj, da sa mojim ratnim drugovima zajedno snosim sve teškoće koje nas očekuju. Poručujem svima do sada potčinjenima, da se mirno raziđu svojim kućama i kod istih očekuju svoju dalju sudbinu.
Načelnik štaba
Divizijar serdar J. Vukotić”.
(KRAJ)