General i sinovi

Piše: Budimir POTOČAN


SLAVNI Francuz Viktor Igo grmeo je povodom Srpsko-turskog rata na evropske vlade da pred njihovim očima ubijaju jedan narod, srpski, i nemilosrdno tresnuo u lice dvoličnoj Evropi svoj čuveni "Apel za Srbiju". Već ostareli italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi s ljubavlju je poslao svoj blagoslov Srbiji i svoje "garibaldince" na Drinu. Zadivljujuće se oglasio i ruski kompozitor Petar Iljič Čajkovski svojom kompozicijom, specijalno napisanom, koju je simbolno nazvao "Srpsko-ruski marš". Uostalom, i Lav Tolstoj je za svoj roman "Ana Karenjina" našao pravi završetak tek kad je opisao sve ono što je i dovelo do Prvog srpsko-turskog rata 1876. godine.

I toliki evropski velikani i na hiljade dobrovoljaca iz čitave Evrope davali su, svako na svoj način, doprinos čiji je uzvišeni cilj bilo oslobođenje srpskoga naroda. Tome nije odoleo ni mladi, obrazovani i slobodoljubivi ruski pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski. On je pripadao veoma uglednoj porodici plemića Rajevskih, koji su u više generacija davali Rusiji visoke oficire i vojskovođe.

Uz ime Rajevskih zastajali su zagledani i Aleksandar Puškin i Lav Tolstoj. Zapamtile su ih i krunisane glave: ruski car Aleksandar Prvi i francuski car Napoleon Bonaparta. Svako na svoj način. A članovi plemićke loze Rajevskih izgleda da su zasluživali sve to kako zbog svoje hrabrosti, tako i zbog svoje umnosti.

Jedan događaj je posebno bio privlačan Tolstoju. U velikom ruskom Otadžbinskom ratu protiv Napoleona 1812. godine general Rajevski borio se sa svojom armijom u Borodinskoj bici pod Smolenskom, kod sela Saltikovke. Osećao je da se bitka lomi, ali je i uviđao da obe zaraćene vojske ne pronalaze dovoljno snage u sebi. Iznenada mu je sinula smela misao. Uzeo je za ruke dvojicu svojih sinova, Aleksandra od 17 i Nikolaja od 11 godina, i s njima istrčao ispred grudobrana. Odatle su, sa isukanim sabljama, pošli u juriš. Sve je to samo za tren gledala njegova dotad demoralisana vojska, da bi već sledećeg trena poletela za njima. Taj momenat bio je odlučujući ne samo za ishod bitke, nego i za ishod velikog ruskog Otadžbinskog rata.

OVAJ podvig generala Rajevskog ovekovečio je Lav Tolstoj posvetivši mu najlepše stranice u romanu "Rat i mir".

Izuzetnu naklonost i poštovanje prema generalu Rajevskom imao je i najveći ruski pesnik - Aleksandar Puškin. Kao mlad oficir dobio je, doduše, po kazni, svoju prvu službu baš u jedinici generala Rajevskog. O tome je Isidora Sekulić pisala s velikim simpatijama i za jednog i za drugog.

"Na jugu Rusije, gde je kao prognanik služio, Puškin je imao sreću da mu prvi pretpostavljeni bude general Rajevski, čovek vanrednih sposobnosti kao vojnik i ratnik, čovek živog interesovanja i razumevanja za sve, uz to još čovek duhovit, ponekad malo oštar u poenti. Puškin je oduševljeno voleo Rajevskog, jahao s njim, slušao priče i šale. Ispričao je jedared Rajevski, a zabeležio Puškin, sledeće: Neki ruski general nije se baš junački poneo 1812, ali pošto su Francuzi udarili da beže, on je zarobio tri njihova demontovana topa, i javio se time za odlikovanje. Valjda ga je i dobio. Nekada posle, ulazi Rajevski u salon, i vidi onog generala, i vidi taj general njega. Neki podsvesni strah diže onoga da pođe u susret mlađem oficiru, neobično ljubazno ga pozdravi i čak zagrli. Rajevski, pošto je odstupio i uzeo stav, reče:

- Vaše prevashodstvo smatra mene sigurno za top bez zatvarača?
Puškin, ljubitelj hrabrog gesta i hrabre reči, smeje se grohotom..."

POVEST O VRONSKOM
NOVINAR i književnik Budimir Potočan posvetio je dve decenije rada da bi istražio povest o Vronskom u Srbiji. O tome je dosad objavio više publicističkih i naučnih radova, dva TV filma i knjigu "Vronski - čast i ljubav", u izdanju "Filipa Višnjića".

Na temelju njegovih dugogodišnjih istraživanja nastalo je još šest dela čija je tema Vronski u Srbiji.
(NASTAVIĆE SE)