I slava i - čast!

JOŠ jedno izuzetno svedočenje o generalu Rajevskom i njegovim hrabrim sinovima Aleksandru i Nikolaju (a ovaj drugi je bio otac pukovnika Rajevskog), jasno ukazuje kako su oni smelo istupali i pred carem samodršcem.

Na jednoj smotri u Turčinu bio je pozvan kao zaslužni heroj Otadžbinskog rata i general Rajevski. I na svečanoj tribini mu je ukazana čast da se nalazio treći zdesna od ruskog cara. Ali, kad je u defileu prolazila šesnaesta divizija, koju je predvodio Orlov (inače rođak Rajevskog), sam car je, uočljivo, da bi uvredio Rajevskog, vrlo glasno dobacio: šesnaesta divizija - najporočnija.

General je uvredu oćutao, ali to ne beše najveća neprijatnost koju je zaslužni heroj još morao da otrpi. Posle samo nekoliko dana, kad je izbio veliki protest na Senatskom trgu, uhapšeni su i njegovi sinovi, pod sumnjom da su učestvovali u zaveri protiv cara.

Iako već star i bolestan, general se uputio imperatoru u Peterburg. Ali, sinovi su samo saslušani i za nekoliko dana oslobođeni. Potom ih je svu trojicu pozvao car:

- Znam da vi ne pripadate tajnom društvu - rekao je car, - ali takođe znam da ste imali rođake i poznanike. Iako ste sve to znali, ipak niste obavestili vladu. Šta je sa vašom zakletvom?

- Gospodaru, samo je čast preča od zakletve! - odgovorio je smelo i iskreno Rajevski.

Zbog takve svoje odvažne nepokornosti zaslužni general nije baš bio po volji vlastodršcima. Zato, kad je umro 1828. godine, objavljen je nekrolog koji je, valjda, imao glavni cilj da umanji njegove zasluge. Puškin je na to odlučno protestvovao. I generalov stariji sin Aleksandar Nikolajevič sažeo je svoje žučno negodovanje u jednu rečenicu: "Značaj Smolenskog događaja izostavljen je i neshvatljiv svim istoričarima, osim Napoleonu..."

Bilo je neosporno da su čast i slava nekako srasle uz ime generala Rajevskog. Takav je krst nosio čitavog života. Ali deo te velike slave i stečene časti preticale su, kao neko prirodno nasleđe, i njegovim potomcima.

ZATO se i u biografiji pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, na samom početku, uvek naglašavalo, kao neizostavna činjenica, čiji je unuk bio i podsećalo na podvig koji je ostao besmrtan u velikoj epopeji Tolstojevog "Rata i mira". I njegov otac, koji se takođe zvao Nikolaj Nikolajevič (1801-1843), bio je general-lajtnant. Oženio se Anom Mihajlovnom Borozdinoj (1819-1883) za koju se govorilo da je bila lepa, ugledna i obrazovana žena. Otac mu je umro mlad, ostavivši iza sebe dvojicu maloletnih sinova: Nikolaja od četiri i Mihaila od dve godine.

Posle takve porodične nesreće majka je, inokosna, preuzela celokupnu brigu o vaspitanju svojih sinova, čineći to tako istrajno i odvažno, što su naglašavali i biografi, da je njen autoritet bio neosporan. I Nikolaj i Mihail pohađali su najpre moskovski pansionat, da bi se potom opredelili za studije na Fizičko-matematičkom fakultetu Moskovskog univerziteta.

Mada je odabrao prirodne nauke, Nikolaj je još tokom studija pokazivao veliko interesovanje i za književnost. Zato je pohađao kružok I. S. Aksakova gde je, pored književnosti, ozbiljno proučavao istoriju, običaje, pa i jezike slovenskih zemalja. Čim su on i brat okončali studije, očekivala ih je služba u gardijskom husarskom puku. Stupajući potom i na životnu scenu, braća Rajevski su se opredelili za sasvim različite životne puteve. Dok se mlađi Mihail ubrzo oženio devojkom iz ugledne porodice, Marijom Grigorjevnom Gagarin, čiji je brat bio poznati umetnik, pa onda s njom izrodio mnogočlano potomstvo od četiri sina i šest kćeri, dotle se stariji, Nikolaj, sa zanosom bavio raznim javnim i društvenim poslovima.

U takve, verovatno najkrupnije, društvene poslove 1867. godine može se ubrojati specijalna misija Rajevskog na Balkanskom poluostrvu, u Srbiji i u Bosni.

(NASTAVLjA SE)