Naredba Černjajeva

Piše: Budimir POTOČAN
NA srpskom ratištu u dolini Morave tekle su pripreme za bitku kod Gornjeg Adrovca. Prema svedočenju Save Grujića, načelnika artiljerije moravsko-timočke vojske, na vojištu se nalazilo 75 bataljona srpske vojske, ali je od ukupnog sastava svega devetnaest bataljona i pet baterija bilo predviđeno za odbranu položaja na levoj obali Morave.
Odlučujuća bitka za Adrovac bila je odsudna za pukovnika Rajevskog. Trajala je od 8 časova izjutra, pa sve do 22 časa. "Turski napad počeo je 1. septembra (odnosno 20. avgusta po starom kalendaru) u 8 časova, masovnom artiljerijskom vatrom duž celog fronta, koja je gotovo bez prekida trajala sve do 12 časova, kako bi neutralisali srpsku artiljeriju i zamaskirali pravac glavnog napada. Čim su se oglasili prvi topovi, general Černjajev je sa celim štabom izjahao iz Aleksinca i u galopu stigao na Prćilovički vis", navode Petar Opačić i Savo Skoko.
Kako se dalje odvijala bitka i šta se dalje događalo doznaje se iz svedočenja dr Vladana Đorđevića, koji je i tog dana bio u štabu glavnokomandujućeg srpske vojske:
"U karijeru projurismo ono kukuruzno polje između mostobrana i žitkovačke mehane, pa onda svrnusmo desno prćilovičkim drumom, a malo docnije levo, pravo u brdo.
TEK kada se popesmo na prvu kosu, a jedna turska granata pravo pred nas, i prsnu kao kakav Štuverov buket u `fajerverku`. Srećom bili smo toliko daleko, da niko nije ranjen. Međutim, ta granata beše povod te đeneral zapovedi, da cela njegova svita ostane tu, i da čeka zapovest, a on sa Komarovom i pukovnikom Rajevskim ode dalje".
Dalje se doktor Vladan Đorđević vajkao kako su na tome mestu ostali bar dva sata. Turska artijerija je neprestano ciljala visove iznad njihovih glava. Naime, gađani su položaji na kojima se nalazio s vojskom pukovnik Jovan Popović. Pred tom, kako izgleda i kako primećuje Đorđević, unakrsnom vatrom, svaki zvižduk granate terao je štablije da traže smešni i žalosni zaklon iza kakvog drveta, koji im zacelo nije moglo biti nikakva zaštita. Dalje je o tome pisao:
"Bitka, međutim, besnela je već i pešačkom vatrom više i ulevo od toga mesta, gde je bio prostrt ćilim glavnokomandujućeg.
Kad stigosmo i mi pod taj grm, niko nam ništa ne reče ni što dođosmo bez zapovesti, ni gde smo bili dosada.

Jedino pukovnik Rajevski stade nas nuditi da s njime ručamo, jer on beše izvadio iz svojih bisaga nešto hladna pečenja i jednu bocu vina, pa ruča.
Većina odbi njegovu ponudu s blagonaklonošću. Kome je bilo do jela, kad se puščana vatra sve više i više nama primicaše", svedočio je dalje dr Đorđević, dodajući:
"Samo Rajevski ne samo da je mirno jeo, nego što me osobito iznenadilo od sumornog ćutalice, on je danas neprestano zadevao šalu i pravio dosetke, kojima se sam iz sveg grla smejao, jer nam nikome ne beše do smeja. (...)
MEĐUTIM, stiže raport sa Gornjeg Adrovca, da je pozicija u velikoj opasnosti, jer Turci prodiru na tu stranu s velikom silom, u očevidnoj nameri da zauzmu adrovačke visove, pa da opkole našu vojsku na prćilovičkim visovima, i da nas onda, potisnuvši snažno s fronta, sjure u Moravu.
U tom trenutku, Černjajev, nemajući vojske pod rukom da je baci na mesto koje beše u opasnosti, reši se da bar pošalje pouzdanog komandanta na tu poziciju i stoga se okrete Rajevskom:
- Gospodine pukovniče, molim vas pohitajte u Gornji Adrovac, primite komandu i gledajte da održite samo jedan sahat tu poziciju, dotle ću vam zacelo poslati svežih trupa u pomoć.
- S boljšim udovoljstvijem - reče radosno Rajevski, pa skoči na noge i pritežući kolane svome konju, šanu meni smešeći se Enfin, mon cher docteur (Najzad, dragi moj doktore), jedna prilika da vidimo da li sam ja baš tako nedostojan potomak đenerala Rajevskog, i da li je Miljutinskaja vojska tako loša, kao što se kaže. Zatim mi pruži ruku, s kojom vrlo kordijalno, gotovo grčevito steže moju ruku, skoči na konja i najkraćim putem odjuri preko njiva i vinograda pravo u Gornji Adrovac".
(Nastaviće se)