Orden pukovniku

Piše: Budimir POTOČAN
U NAREĐENjU generala Černjajeva za 11/23. avgust predviđeno je da jedinice na desnom krilu, pod komandom pukovnika Rajevskog, organizuju protivnapad s fronta prema neprijateljskim snagama na Smrdanu. Za to vreme i prema istom naređenju trebalo je da odred majora Steve Velimirovića obiđe tursko levo krilo i napadne neprijatelja s boka i s leđa kako bi se docnije, kod sela Krušja, spojio s bataljonima pukovnika Rajevskog.
Plan o protivnapadu nije, nažalost, ostvaren. Šta se uistinu dogodilo i kako je do toga došlo doznajem iz svedočenja dr Vladana Đorđevića, takođe učesnika u ovom ratu:
"Iz bolnice odoh u glavni štab koji zatekoh pri večeri. Za stolom beše puno mladih ruskih oficira, koji za vreme moga kratkog odsustva behu podolazili iz Rusije, i koji behu zadržani pri štabu kao ordonans-oficiri. Tek što i ja sedoh, otvoriše se vrata i uđe jedan visok, malo pogrbljen oficir, u pohabanoj uniformi srpskog pukovnika sa šajkačom divizijara. O desnom ramenu visaše mu na tankom kaišu čerkeska sablja, a na grudima imađaše dva ordena ruska (jedan beše orden svetog Vladimira s mačevima).
ĐENERAL ga pogleda začuđeno i ponudi mu jednu stolicu pored sebe.
- Otkud vi, gospodine pukovniče Rajevski? - reče glavnokomandujući.
- Ja s prćilovičkog visa, Vaše visokoprevashodstvo. Naredio sam da cela vojska odstupi za Đunis!
- Šta? Jeste li vi pri sebi? Kakvo odstupanje za ime boga?
- Pa, nije bilo mogućno držati se dalje - reče Rajevski ustavši i sam.
- Ama kako smeste napustiti poverenu vam poziciju bez naročite zapovesti?
- Ja sam dva puta slao za zapovest, pa kad ne dobih nikakva odgovora... - reče Rajevski.
Černjajev se uhvati za kose, stade hodati po predsoblju i neprestano viče:
- Pukovnik iz ruske vojske da tako uradi!... Ta to nije nikakva vojska... Eto čort znajet čto takoe, eto Miljutinskaja armija!...
Ko zna kako su se silno mrzeli Černjajev i ruski ministar vojni Miljutin, taj će razumeti smisao ovoga prekora koji Černjajev baci na rusku vojsku.
U Černjajevu je sve više kiptela žuč. On stade pred jadnog Rajevskog, pa demonstrirajući rukom pred njegovim nosem, istisnu kroza zube samo ovo nekoliko reči:
- Vi.... vi... vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gosudarja!
RAJEVSKI preblede kao smrt, stuknu korak nazad kao da je na zmiju stao, i sam reče:
- To nije istina, Mihail Grigorič - uze kapu, pa ode.
Visarion Visarionovič (Komarov, načelnik štaba) pokuša da utiša đenerala, i to nikad nije teško bilo, jer on plane a posle nekoliko trenutaka se kaje ako je ljutit kome nepravdu učinio. Pukovnik Rajevski hteo je tu istu noć da ostavi Aleksinac i srpsku vojsku, pa da ide kući (a to je mogao, jer ruski dobrovoljci, nijedan, ne polagahu nikakve zakletve stupajući u srpsku vojsku, niti se danom rečju obavezivahu služiti izvestan rok, niti priznavahu i samom Černjajevu vlast da im sudi, a kamoli srpskim vojnim starešinama i sudovima...), ali Černjajev kao da mu se još istu noć izvinio za uvredu koju mu je naneo, i sutradan ujutru videh na prsima Rajevskog, pored ona dva ruska ordena i - Takovski krst."
Ovaj sukob sa plahovitim i neodmerenim generalom Černjajevim, koji je on po nekom svom običaju nastojao brže-bolje da izgladi, teško je pogodio ponositog pukovnika Rajevskog. Nije to, nažalost, bio prvi niti dotad jedini slučaj da se Černjajev, u nastupu neshvatljive jarosti, silno obrušavao na nekog oficira i, ne birajući uvrede, ponižavao ga pred svima prisutnim u štabu.
(Nastaviće se)