Pogibe Rajevski!

Piše: Budimir Potočan
DA li je, galopirajući na konju prema Gornjem Adrovcu da preuzme komandu, mogao i da nasluti da je poslat u bitku koja je možda već unapred bila izgubljena. Ubrzo zatim Černjajev uze neka dva bataljona da ih pošalje Rajevskom kao potporu. Vladan Đorđević je i o tome svedočio:
"Tek što nam ta dva bataljona zađoše za jednu šumu na putu za Gornji Adrovac, a naši se strelci pojaviše na samoj ivici onih kosa, koje okružavahu kotao u kojem smo mi stajali, i to pojaviše se s tendencijom nazad.
- Šta je to, Visarion Visarionič? - dreknu Černjajev na svog načelnika štaba.
Černjajev se okrete nama.
- Jašite, gospodo! - reče - pa idite u šumarak na onom visu i tamo me čekajte!
- Mi ne možemo - rekosmo gotovo svi najedanput - ostaviti vaše visokopresvahodstvo u ovakvom trenutku.
- Ja zapovedam! - reče đeneral kratko, pa pruži ruku onamo gde nam je pokazao da ga čekamo.
ČERNjAJEV ostavši sam beše takođe skočio na konja, i beše za šefom štaba pojurio u liniju, i pri svemu tome što je prisustvo glavnokomandujućeg zadržalo naše strelce neko vreme na onom vencu, opet navala turske celokupne vojske beše suviše silna, da bi se za dugo naš otpor mogao produžiti.
Bilo je tri sahata posle podne, kada naš streljački lanac odstupajući lagano beše došao do onog grma pod kojim smo mi u podne sedeli, a turski strelci zauzeše onaj venac visova tako da se kroz puščani dim jasno raspoznavahu njihovi crveni fesovi.
- Ah, da mi je samo jedna divizija stajaće vojske - uzdisaše lupajući se po desnom butu rukom Černjajev - pa mi još tolika turska vojska ne bi otela visove!"
Iz istog svedočenja o toku bitke jasno se razaznaje da je tursko napredovanje bilo sistematično i naizgled polako, ali neprekidno, zatim i to kako je Černjajev očajnički bacao u bitku i novoformiranu bateriju kapetana Srba. A kad je u jedan mah kapetan Magdalenić poveo jedan bataljon sveže vojske u juriš, koji složno označiše trube i gromko "ura" učini se da to začas pomete turske askere:
- Hvala ti, Bože! - reče Černjajev pa se prekrsti.
U taj mah doneše đeneralu jednu ceduljicu. On otvori, pa videvši da je srpski napisana, pruži je meni da mu je pročitam. Pogledam potpis.
- Komandi baterije poručnik Šamanović.
- Da - reče đeneral - to je s Gornjeg Adrovca. Čitajte, čitajte, doktore!
"Javljam pokorno, da je pukovnik Rajevski ovoga časa, kod moje baterije poginuo od puščanog zrna neprijateljskog..."
- Oh! - reče Černjajev, uhvati se za glavu i ode malo u stranu.
U PORUCI je dalje pisalo: "... njegovu sablju, kesu s novcima i džepnu zapisnicu ja sam uzeo do dalje naredbe... Raportira komandir baterije poručnika Kosta Šamanović."
Taj glas nas porazi. Maločas je bio s nama, onako veseo... a sad beše mrtav.
Siromah Rajevski! On beše drug po svojoj sudbini našem kukavnom Stevi Velimiroviću.
Neka Bog uteši njegovu majku i njegovog brata, jer ih njihovo silno bogatstvo ne može utešiti za takav gubitak, pisao je u svojim sećanjima iz rata dr Vladan Đorđević.
Poruka je stigla oko 17 časova. U docnijem opsežnom izveštaju poručnik Kosta Šamanović je opisao kako je pukovnik Rajevski stigao kod njegove baterije oko 14 časova, baš onda kad su se rasute srpske trupe u neredu povlačile od Suhote prema Gornjem Adrovcu. Tu je pomogao oficirima i narodnim komandirima da se Rudnička brigada, kojom je komandovao kapetan Radomir Putnik, ali i druge jedinice, najpre zaustave, a onda i konsoliduju. Pošlo mu je za rukom da ih sve okupi, reorganizuje odbranu, pa i da pripremi protivnapad. Dok su po njegovom naređenju dobošari i trubači davali znak za juriš, on je odabrao za svoje komandno mesto Šamanovićevu bateriju. Odatle je, sasvim nadomak neprijateljskih položaja, komandovao protivnapad. Tu ga je i pogodio neprijateljski kuršum.
K r a j