Kruna sinu Sandri

Piše: Živorad Lazić
GOSPODINE Pašiću, predajte ovaj paketić mom ocu. Skromni poklon: njegove omiljene cigarete i ruski čaj. I prenesite mu da ga ovde nestrpljivo očekujemo, kazala je kneginja Jelena Petrović-Romanov.
- Vaš otac je proslavio Srbiju i čim mu zdravlje dopusti, pohitaće u dragu mu Rusiju.
- Sandro, idemo na čaj kod naših dragih rođaka Demidovih.
- Naši dragi rođaci ne mare mnogo za Pavla.
- Za Pavla je bolje što je u Srbiji kod strica. Mati ga je samo jedanput videla, i to sa vagonskog prozora, a otac Arsen nema vremena za sina zbog svojih avantura. Mi, ipak, moramo održavati dobre odnose, bogati su i uticajni... Gospodine Pašiću, večeras ste naš gost. Moj muž veliki knez Jovan želi s vama da razgovara o balkanskoj politici, a proslavljamo i krštenje mladog kneza.
- Čast mi je, svetla kneginjo, u koliko sati?
- Pošto sutra putujete, dođite ranije... U šest! Ne, rano je, u sedam... I molim vas, bez rukovanja s našim lakejima. Poslugu ne treba ni gledati, a kamoli pružati joj ruku.
- Ja to nisam učinio iz neznanja, nego iz ljubavi prema svemu što je rusko.
KRALj je pozvao Pašića u šetnju Topčiderskim parkom. Zaustavili su se pred česmom, malo osvežili, pa nastavili do klupe pod platanom koji je zasadio Miloš Obrenović u krečani. I umesto da mu žile izgore, kako su govorili neuki, drvo je poraslo i razgranalo se bolje i više od ostalih sadnica. Nekada su se u njegovom hladu odmarali Obrenovići i razgovarali o politici, ali pošto su ih zatrli, sada su pod drvetom nalazili predah Karađorđevići.
- Umorih se, a nisam prepešačio ni deset kilometara - našali se kralj, poznat po istrajnom pešačenju. - Stariji sam, pa se brže umaram.
- Samo jednu godinu, veličanstvo, od mene.
- Uzeo sam sedamdesetu... Ako se računaju i ratovi, onda imam mnogo više, jer ratne godine treba da se računaju bar kao dve mirnodopske... Već danima i noćima pretresam u sebi jednu neminovnu odluku, pa sam želeo da čujem i vaše mišljenje. Zdravlje mi je ruševno, a snaga telesna i umna na izmaku. Odlučio sam da poslednje godine ovozemaljske posvetim završetku zadužbine na Oplencu, a kraljevsku vlast prepustim Aleksandru. Sandro je sazreo za vladara.
- Molim vas, veličanstvo, poštedite narod nove abdikacije.
- Nosiću tešku gvozdenu krunu, skovanu od Karađorđevog topa, do zadnjeg časa, ali ne mogu više da ispunjavam kraljevske obaveze. Pošto vas smatram prijateljem i čovekom koji ume da čuva tajne, odaću vam moju muku: pretrpeo sam lakši moždani udar.
- Prvi put za tako što čujem - iznenađeno će Pašić.
- Za šlog znaju samo moj lekar i Aleksandar, a sada i vi. Vreme je da se povučem u miran kraj i dovršim moje delo na Oplencu.
- OVAJ, veličanstvo, vi ste ušli u istoriju kao kralj oslobodilac. Osvetili ste Kosovo i oslobodili južnu Srbiju. Vaše je delo besmrtno...
- Pa mogu mirno da umrem - prekide kralj predsednika.
- Zato se ne smete sasvim povući, jer bi takav vaš čin radovao naše neprijatelje, a ožalostio prijatelje.
- To je, može biti, opomena Svevišnjeg da državne obaveze prepustim Aleksandru, a ja da se posvetim mauzoleju i crkvi. Mi, Karađorđevići, živeli smo i umirali u tuđem svetu. Moja je želja da bar u grobovima budemo zajedno, na okupu... Zato vas molim da budete pri ruci mom sinu, kao što ste i meni bili. Šta bismo mi bez vaše mudrosti, bez vaše upornosti, bez vašeg strpljenja?
- Verno ću služiti vašeg sina, kao što sam i vas služio. Za to ne treba da brinete.
Srbiji se nije ispunila želja da živi u miru nego je morala da se bori protiv velike Austrougarske carevine, koja je krenula svom snagom da je porobi.
Slučaj je hteo da je regent primio predsednika srpske vlade u istoj onoj dvorani gde se 1899. Pašić sreo sa Obrenovićima: Milanom i Aleksandrom. Prestolonaslednik je u nišku rezidenciju pozvao i pukovnika Pavlovića. Po zabrinutim licima i naboranim čelima naslućivao se neprijatan razgovor.
- Gospodine predsedniče - krenuo je prestolonaslednik na stvar - od naših saveznika Rusije, Engleske i Francuske stigao je imperativan zahtev da se Makedonija preda Bugarskoj, i to što pre, jer je to Ferdinandov uslov da pristupi Antanti. Kruna i vlada moraju doneti odluku odmah. Za nas to nije novost. Trojni savez sa ubeđivanja prelazi na otvorene pretnje. Prete i Bugari da će nas napasti ako im ne predamo Makedoniju. Verovatno podmuklo, s leđa, po njihovom običaju, i to čim krene nova austrougarsko-nemačka ofanziva. Kako vi gledate na nastalu situaciju?
- VISOČANSTVO, Bugarska će nas napasti i ako joj prepustimo Makedoniju, pa, ovaj, mišljenja sam da ne damo! Pouzdano znam da su centralne sile obećale Bugarskoj više od pola Srbije ako krene na nas. Ferdinandovo srce je od nemačkog soja, ono za Austrijance i Nemce kuca.
- Ali kako ćemo se braniti bez pomoći saveznika?
- To je stavljanje Srbije pred pitanje života ili smrti.
- Moramo da napravimo izvesne ustupke.
- Visočanstvo, neka veliki saveznici stave Bugarsku na probu. Ovaj, neka prvo pristupi Antanti i objavi rat Centralnim silama, pa da razgovaramo o Makedoniji. Ali ni onda nećemo dati južnu Srbiju! To je srpsko bilo i mora srpsko ostati.
- Da li je to vaše mišljenje ili i stav vlade?
- Nijedan član vlade, niti jedan Srbin ne pristaje da nekom pokloni ono što smo zadobili na bojnom polju. Od svih ratujućih država nijedna ne oseća težinu produžetka rata kao Srbija, jer mi smo u ratu već četiri godine.
- Ako mi odbijemo, trojni savez će dati Bugarskoj Makedoniju. Dakle?
- Srpska vlada visoko ceni pomoć trojnog saveza i prijatelja u svemu, ali je prinuđena da izjavi: ne možete dati državama trojnog sporazuma ovlašćenja da predlažu i obećavaju teritorije koje su u sastavu srpskog kraljevstva.
- To je mišljenje vlade?
(Nastaviće se)