Mirenje pred voždom

Piše: Živorad Lazić
PETAR je nezainteresovano slušao razgovor prestolonaslednika i Pašića na šumskoj stazi nad kojom se nadvilo drvo oplen po kojem je brdo dobilo ime. Krenuli su da se spuštaju prema vinogradu, pod lišćem je sazrevalo grožđe, a ranka se već brala za jelo, kad ih sustiže zadihani ađutant i pošto pozdravi, izdeklamova vrlo ozbiljna lica:
- Vaše veličanstvo, sve je spremno i svi očekuju vaš i prestolonaslednikov dolazak pa da počne opelo.
- Odmah dolazimo - odgovori Petar, pa svi udariše natrag i hitrim korakom uđoše u crkvu. Na postolju ih je čekao kovčeg. Sa strane su stajala dva vojnika i sveštenik. U sanduku počivaju posmrtni ostaci besmrtnog Karađorđa. Na dati znak, vojnici podigoše poklopac i ukaza se kostur bez glave. Svi se pobožno prekrstiše, a sveštenik tiho zapeva.
- Oprosti mi, deda, što naruših tvoj spokoj. Po narodu se šire vesti da su ti mošti ukradene i da u grobnici leži prazan sanduk. Moja je najveća i poslednja želja da svi Karađorđevići leže pod jednim krovom, a i ja s vama kada me Svevišnji pozove gore... Izađite svi iz crkve!
Vojnici se okreću i izlaze. Pop stoji, okleva.
- I vi - reče Petar svešteniku.
- Kao što je Sveti Sava mirio zavađenu braću Vukana i Stevana ponad mošti oca im Nemanje, tako i ja vas mirim nad kostima oca Srbije, vožda Karađorđa. Pružite ruku pomirenja jedan drugom i obećajte da ćete mirno sarađivati za mog života na dobrobit Srbije... Vi ste, gospodine Pašiću, meni poverili da ste se prilagođavali u vašoj dugoj političkoj karijeri, ali da se nikad niste odrekli osnovnog vašeg principa - interes otadžbine iznad svega! Zar nije ovog trenutka najviši interes da Aleksandar i vi sarađujete na dobrobit naše velike kraljevine?
- Ovaj, može da bidne, veličanstvo.
Aleksandar pruži ruku, a Pašić je prihvati. Da, pomisli Pašić - to je sve smislio prestolonaslednik, a sproveo kralj. Pa, neka bolje u miru i dogovoru nego u zavadi i svađi.
A ODMAH posle ručka, Aleksandar je zamolio Pašića da se u njegovom, dvorskom automobilu, vrate u Beograd, kako bi nastavili razgovor. Kralj je ostao u svojoj skromnoj kući, nazvanoj Petrov dom.
Put je bio neravan, izlokan, ali zato su uživanje pogledu pružali šumadijski pejzaži. Tragovi rata, iako beše prošlo dve godine, još su kvarili idilu ovog najlepšeg srpskog krajolika. Kukuruzi su već žuteli i berba će za koju nedelju početi na nekim njivama, a voćnjaci su se plavili pod granatama ovitim od šljiva. Dan se mutio, na horizontu se pokazivao oblak, tavan, reklo bi se pun kiše, a odjeknula bi potmula grmljavina. Vetar je povijao tanko drveće i šašu.
- Da, da, sve nas je othranila seljačka torba - otpoče Aleksandar. - Kako ono beše radikalska izborna parola: gunjac i opanak? Hoćete li i na ovim izborima tom parolom pozvati birače da glasaju za vas?
- To je bilo odavno, kad smo tek osnovali stranku, sad su druga vremena, ovaj.
- Odužićemo se srpskom seljaku... Moramo... Najviše je stradao u ratu i osiromašio, ogolio i obosio. Vaskrsnuće Srbija samo da bude mira.
- Samo nam treba pomoć. Da nam Rusija uoči rata nije poslala 150.000 pušaka ne bi bilo onih velikih pobeda četrnaeste, a sad...
- Sadašnja Rusija nam šalje "pomoć" preko crvenih terorista. Da mute, da ruše državu i poredak. Šta ćemo, gospodine Pašiću, sa našim boljševicima?
- Ako budu poštovali zakon, ovaj...
- Kakvo poštovanje zakona! To su ubice! Za njih je zakon nasilje države nad proleterima! Ne štede ni decu. Ja sam naložio Vesniću i Draškoviću da koncipiraju jedan proglas uperen protiv širenja te opasne, zavereničke i nasilničke komunističke organizacije.
Oblak nadilazi i već je zaklonio sunce, a krošnje pokreće jači vetar, sa grana opadaju šljive i poneki oraj. Pašić zakopčava redengot, hladnije je i mora da se pričuva prehlade.
- Vaše visočanstvo, dopustite da podignem platno - obraća se ađutant Aleksandru.
- NEĆE kiša! - preseče Aleksandar. - Jadni Romanovi, jadna moja suđenica Tatjana. Umestu krunu na glavu, dobila je metak u glavu! Sve su ih pobili. Neću imati milosti za crvene ubice... Vi ste u mladosti čitali tog njihovog sveca Marksa?
- Pa, mi koji smo se školovali na strani, ovaj, čitali smo sve to što se piše.
- Marks ne poručuje proleterima da poštuju zakon i prava većine već ih poziva na pobunu, revoluciju. Da kroz krv i nasilje nadvladaju nad drugim klasama. A potom, šta nastaje u takvoj državi? Teror, glad, strah i beda, eto, to vam je ukratko komunizam.
- Visočanstvo, da ipak šofer podigne platno, kanda promakne poneka kap - reče Pašić pridržavajući šešir na jakom vetru.
- Neće kiša... Mi moramo sve učiniti da našem ujedinjenom narodu omogućimo brz razvitak... Sloveniji i Hrvatskoj biće lakše, ali Srbija i Crna Gora su u zaostatku.
- Naša zemlja je najbogatija na Balkanu, a naš narod bistar i sposoban.
Civilizaciju treba razvijati po principu slobodne volje, a ne na stezi, šablonu i diktaturi koja umrtvljuje svestrani razvitak i stvara od ljudi mašine koje se kreću bez slobodne volje.
Negde u blizini grada udari grom i u otvoreni auto sruči se pljusak. Pašić se skuplja, podiže kragnu na redengotu, navlači šešir na uši, ali se od kiše ne može sasvim zaštititi.
- Da navučemo zaštitu, visočanstvo - molećivo će Pašić.
- Bojite se kiše?
- Ja se za sebe, ovaj ne bojim. Ja sam svoje proživeo, ali vi i vaše zdravlje, vi ste mladi, visočanstvo.
- Ne brinite za moje zdravlje. Preživeo sam Albaniju i operaciju u Skadru, močvare, Vido i eto me u slobodnoj velikoj državi... Ja sam odrastao kao Spartanac. Zdravlje sam čeličio u vojničkom rovu. Ništa mi nije naudila kiša metaka, pa neće ni ova nebeska, blagotvorna. Natopiće zemlju za jesenju setvu...

MANDAT

- SAD da vam kažem da ćete dobiti mandat za sastav nove vlade - reče prestolonaslednik.
- Ako preživim ovu provalu oblaka - šali se na silu Pašić dok mu se niz leđa i grudi slivaju mlazevi vode.
- Eh, preživeli ste pet ratova i dve bune, a nećete jednu kišu. Vi ste kremen čovek, ponikli ste iz dobre semenke, kako veli naš narod. Dake, prihvatate mandat?
- Prihvatam, visočanstvo, samo naredite da podignu platno.
(NASTAVIĆE SE)