Zvuk čarobnog zvona

PIŠE: Živorad Lazić
PETAR je tog burnog leta 1921. boravio u iznajmljenoj kući trgovca Pavlovića. Imao je novca da kupi ili sagradi sebi vilu, ali je štedeo novac, a i osećao je da mu se približava kraj. Navaljivao je da ga odvezu na Oplenac da poslednjim pogledom obuhvati zvonik svoje zadužbine i pre hora anđela sasluša zvona sa crkvenog tornja... Ali mu toj želji nisu mogli udovoljiti, jer je bio stavljen pod lekarsku kontrolu, a pored njega je stalno dežurao bolničar. Ponekad bi prošetao dvorištem sa svojim čvornovatim štapom i rado sedeo pod krošnjom retkog drveta ginko. Pio je čajeve od lišća ove lekovite biljke.
Osvanu 16. avgust i ujutru se konzilijum lekara sastao oko postelje iznemoglog i ubledelog kralja. Već danima skoro ništa ne jede, srkne malo čaja ili vode, retko i teško razgovara i neprestano pita - kad će za Oplenac. Kad doktori napustiše vilu, uđe bolničar i upita:
- Šta veli konzilijum, veličanstvo?
- Kao i uvek: pitaju me kako mi je... Šta ima da pitaju... Nije mi ništa... Ja sam sad više sa anđelom smrti, nego sa vama živima. Leprša mi krilima iznad glave i hladi mi vrelo čelo... Hladim se, spremam se za svoj večni dom.
- Ozdravićete vi, veličanstvo, bolest dođe i prođe... Šta vam je ovo - pokaza bolničar na seljačke bolničke čarape ugledavši ih na prekrivaču.
- A to? Isplela ih Makrena iz Slovca... Pošla za vojskom da obuje sina, ali ga nije našla u koloni, pa poklonila meni... Deder, obuj mi. Umreću pri obrazu. Obećao sam joj da ću ih čuvati do smrtnog časa. Obuj me, ja ne mogu sam.
- Veličanstvo, vunene čarape u sred leta?! Pa napolju je žega.
- Obuj me, kad ti kažem... Meni je hladno, a i obećao sam Makreni da ću ih nositi.
BOLNIČAR navuče čarape na kraljeve noge i pokri ga vojničkim ćebetom.
Osluškuje sve teže Petrovo disanje. Zavrti glavom - umire dobri čika kralj?!
- Sad me ostavi nasamo, imam nešto da se dogovorim s arhangelom Mihailom.
- Ali, veličanstvo, naređeno mi je da budem neprestano pored vas.
Petar pada u predsmrtni zanos, izgovara nerazumljive reči, uzdasi i izdasi su mu sve dublji i usporeniji.
- Šta kažete, veličanstvo? - naginje se bolničar.
Petar širom otvori oči, pogleda u bolničara i jasno izgovori poslednje reči:
- Slava Bogu, divnih li zvona.
Bolničar izađe u hodnik i priđe ađutantu.
- Kralj umire.
Ađutant uđe u sobu i prisloni uho na kraljeve grudi, opipava plus, klimne glavom:
- Kralj Petar Karađorđević je mrtav... Gde je sveća?
Ispod uzglavlja izvukoše sveću i pripališe kraj smirene Petrove glave.
- Budalo - izdra se ađutant na bolničara. - Trebalo je da pripališ, a ne da nam čika Pera umre bez sveće... Svejedno, ispustio je dušu lako kao svi pravednici.
Prvi kojeg je trebalo obavestiti o kraju njegovog veličanstva bio je daleko, u Francuskoj na lečenju. Aleksandru je upućen telegram, a u vilu je odmah stigao stariji sin preminulog, Đorđe. Ađutant ga je pozdravio, a ljutiti Đorđe se izdra:
- Zašto me niste pozvali ranije da se oprostim sa ocem?
- Njegovo veličanstvo je izdahnulo iznenada. Konzilijum nije najavio kraj, naprotiv - nadao se poboljšanju.
- Budale, treba im oduzeti diplome - viknu Đorđe, pa uđe u odaju, priđe odru i pozdravi vojniči mrtvog oca. - Došao sam na poslednji raport, oče... Došao sam, oče, tu sam. Ruke tvoje ne mogu više da me zagrle... A tako mi je potrebna tvoja blaga reč i tvoja podrška.
Đorđe proli suze, zajeca.
Dotrča uplakana Jelena, udata Romanov, koja se posle bekstva od boljševika nahodila u srpskoj prestonici.
Pristiže i Pašić, pa izjavi saučešće Đorđu i Jeleni, sinu i kćeri počivšeg kralja, pripali sveću, pa ćutnjom odavši poštu reče:
- Umro je jedan veliki kralj... Umro je jedan veliki čovek i veliki otac.
IZ pariske bolnice, gde se lečio prestolonaslednik, stigao je telegram: "Mom dragom narodu, slomljen velikim naporima koje je od njega iziskivala predana služba narodu i otadžbini, ispustio je moj mili roditelj, njegovo veličanstvo kralj Petar Prvi, svoju veliku dušu.
Stupajući po čl. 59. zemaljskog ustava na upražnjeno prestolje i primajući kraljevsku vlast u svoje ruke, objavljujem momu dragom narodu, da ću veran idealima svoga oca čuvati ustavne slobode i prava građana, štititi državno jedinstvo i bdeti nad tekovinama narodnim koje su mi u amanet predate. No, sprečen bolešću da dođem na sahranu moga roditelja i da vršim sada kraljevsku vlast ovlašćujem na osnovu člana 58. Ustava moj ministarski savet da me zastupa u vršenju kraljevske vlasti po mojim uputstvima a do mog povratka u otadžbionu.
Slava njegovom veličanstvu kralju Petru Prvom i mir njegovoj plemenitoj duši. Živeo narod Srba, Hrvata i Slovenaca!"
Tako je Nikola Pašić zakratko igrao ulogu privremenog kralja, uza sve obaveze i ovu je shvatio vrlo ozbiljno.
U Sabornoj crkvi svečano opelo držao je patrijarh Dimitrije sa vladikama i sveštenstvom. Kraj odra počivšeg kralja stajali su njegova porodica i bliski rođaci: sin Đorđe, ćerka Jelena sa sinom knezom Vsevoldom i knjeginjom Katarinom Romanov, zatim brat Arsen, sinovac knez Pavle, a odmah iza njih molio se za Petrovu dušu Pašić sa ministrima.
Po završetku opela, dvanaest podoficira kraljevske garde iznelo je kovčeg iz crkve, postavili ga na lafet koji su vukla četiri konja crnom ormom prekrivena. Komandant pogrebne kolone bio je proslavljeni vojvoda Stepa Stepanović koji je na rukama nosio kraljevu krunu skovanu od Karađorđevog topa kojom je krunisan u ovoj istoj crkvi na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka protiv Turaka. Dva oficira su vodila kraljevog konja belca. Povorka se u laganom hodu, uz posmrtni marš vojne muzike spustila do železničke stanice. Većina Beograđana i Beograđanki, gologlava i sa suzama, ispratila je svog voljenog vladara, čika Peru.

POMILOVANJE ATENTATORU

NA Senjaku, u kuću Pavlovića, koju je iznajmio stari kralj, stiže Pašić i posle pozdrava pita zašto je monarh pomilovao komunističkog teroristu koji je nameravao da mu ubije sina i izazove haos u državi?
- Pitate me, gospodine Pašiću, zašto sam pomilovao Spasoja Stejića, atentatora. Pa evo zašto. To je bio pokušaj, a ne ubistvo. Mislim da sam učinio dobro delo kao hrišćanin. A i sam osećam da sam na izmaku. Uskoro ću Bogu na istinu, pa će mi se ovo pomilovanje uračunati u vrlinu naspram grehova mojih. Je l` je Aleksandar ljut na mene?
- Veličanstvo, nije ljut na vas, ali smatra da vaš plemeniti gest neće njihove namere preinačiti, niti im tvrda srca omekšati. Pokušaće da utamane Karađorđeviće kao što su zatrli Nikolaja sa porodicom i sve Romanove kojih su se dokopali. Takvi su vam komunisti, ovaj.
(NASTAVIĆE SE)