Kum vojvoda Albert

Piše: Živorad Lazić
PAŠIĆ je od diplomata obavešten da su se rumunska princeza i srpski kralj sastali u Parizu i da su lepo razgovarali. Po njihovim pogledima i izmenjenim osmesima dalo se predvideti da će srpski dvor dobiti kraljicu. Pašić je slušao, ali po svom običaju pravio se da ništa nije čuo i da ništa o tome ne zna. On je bio provodadžija i kao rusofil voljan da se Karađorševići orode sa velikim Romanovima, ali ishod je bio tragičan.
Pašić je čekao i dočekao da ga lično Aleksandar obavesti:
- Gospodine predsedniče, ja sam odlučio da se ženim. Već važim za starog momka, 34 mi je godina, neki govore da se neću ženiti, a drugi da se ne mogu oženiti jer me nijedna neće...
- Ovaj, vaše veličanstvo, ne slušajte zlomislenike.
- Pokojni moj otac je pred smrt govorio da mu je ostala jedna velika želja neispunjena i da će u grob otići, a da nije pomilovao unuka. Doduše, Jelena je rodila Vsevoloda, ali on je ruski knjaz, a ne srpski prestolonaslednik. I šta mu vredi što je od plemenite loze Romanovih, kad su tamo zavladali komunistički krvoloci. Nigde mu nije bezbedno živeti. Dakle, kao predsednika vlade, obaveštavam vas da će svadba biti u junu. Nadam se da nemate ništa protiv?
- Raduju me lepe vesti, vaše veličanstvo. Narod će proslaviti veliki događaj. Inače, želi što pre da vidi kraljicu u prestonici. Ovaj, a ko je vaša suđenica?
- Ne znate?
- Možda sam nešto načuo, ali želim da čujem od vas!
- Ćerka rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije, princeza Marija.
- Odličan izbor! Sa Rumunijom smo uvek bili u prijateljskim odnosima. To je sa političke tačke gledišta, a izabranica je lepa i krotka, na glasu je kao jedna od obrazovanijih i sklona humanim delima. Čestitam, veličanstvo na izboru!
- Hvala - beše milo Aleksandru što i Pašić dosta zna o vrlinama buduće njegove supruge. - Rumunski dvor je u rodbinskim vezama sa skoro svim znamenitim evropskim dvorovima, pa će tako naša narodna dinastija izaći na veliku monarhističku evropsku scenu. Znate i sami da nas ogovaraju da smo ciganska dinastija.
- U ime vlade imate moju punu podršku... Žao mi je jedino što pokojni vaš veliki otac i kralj nije doživeo ovaj radosni trenutak. Ali, biće srećan i na onom svetu kada vidi snahu u svom kraljevskom domu, a daće Bog i naslednika prestola.
- Neke crkvene ličnosti gunđaju što se ženim pre isteka jednogodišnje žalosti, jer je venčanje zakazano za 8. juni, ali sve je već dogovoreno, i patrijarh Dimirije mi je dao oprost. Šta vi mislite, kršim li naše običajne zakone?
- Ne, interesi države i dinastije su važniji od običaja!
- Očekivao sam vaše puno razumevanje i dok ja budem kralj, vi ćete biti predsednik vlade, sem ako sami drugačije ne odlučite.
- Kad dođe to vreme i zaplivamo mirnijim vodama, predaću tu tešku i časnu dužnost mlađima.
TOG 8. juna 1922. godine narod je ispunio ulice i trotoare pred Sabornom crkvom. Aleksandra, srpskog kralja, i Mariju, rumunsku princezu, venčao je patrijarh, Njegova svetost Dimitrije. Kuma, engleskog kralja Džordža V, zastupao je njegov mlađi sin Albert, vojvoda od Jorka.
Stari svat je bio Arsen, kraljev stric, a dever Marijin mlađi brat, princ Nikola. Venčanje su ukrasili Marijini roditelji, Ferdinand i Marija, rumunski prestolonaslednik Karol, sestra Ileana, a s kraljeve strane njegov brat od strica, knez Pavle, i predstavnici skoro svih evropskih dvorova. Brat Đorđe nije čestitao Aleksandru ženidbu. Bili su u svađi. Ali bratska pizma nije pokvrila svečanost. Posle venčanja pristupilo se čestitanju. Pašić je stegao ruku nevesti, pa mladoženji, a za njim i svi ministri. Aleksandar je blistao, a mladino lice se jedva naziralo kroz raskošan šlajer. U svakom slučaju radovalo je saznanje da joj posle skidanja venčane krune sleduje kruna kraljice Srba, Hrvata i Slovenaca.
Mladenci su, sa deverom, kumom i starim svatom, ušli u okićene kočije i krenuli prema dvoru gde se priređivao svečani ručak za odabrane zvanice. Beograđani, a naročito Beograđanke, klicali su kraljevskom paru i propinjali se na prste da vide Rumunku. Govorili su da je lepa i rumena i da će podariti kruni naslednika. A kada su kočije otišle preko bačenog cveća, svet je počeo da se razilazi, odlazili su kućama na svoj ručak, a veseli građani su imali razloga da svrate u svoje omiljene kafane i u drušvu piju za veliku državnu svadbu. Ciganski orkestri su svirali na Čuburi, a srpski u ostalim beogradskim četvrtima. Komunisti su pljuvali i škrgutali zubima, zaklinjući se na osvetu tom degeneriku koji je doneo Obznanu i izbacio ih iz parlamenta.
MLADI novinar "Politike" Dragomir Dimirijević, nazvan Lola, ne samo zbog velike ljubavi prema lepšem polu, nego i zbog svoje elegancije i finog ponašanja sa mnogo francuskih manira, uporno je jurio Pašića. Uvek mu je postavnjao jedno isto pitanje:
- Kakvo će ime dobiti tek rođeni prestolonaslednik?
A, lukavi Baja je uzeo ono njegovo - ovaj, onaj, može da bidne rano - izbegavao, a možda nije ni znao odgovor. I na kraju, kada mu je uporno mlado pero dojadilo, on izgovori tiho:
- Đorđe.
- Đorđe?! - začudi se Lola, a Baja klimnu glavom i potvrdi. - Da, Đorđe, tako je rešio kum, a ni roditelji se ne protive.
- Pa, kralj i brat mu Đorđe odavno nisu u dobrim odnosima. Izbijaju stalne rasprave. Đorđe piše neke pamflete protiv kralja i kraljice i rastura ih po Beogradu.
- Ne po tom Đorđu, nego po onom iz Topole - poveri Pašić Dimitrijeviću. - Ali, molim vas, nemojte nikom reći, jer je to još dvorska i državna tajna.
Po Đorđu Petroviću, Karađorđu, rodonačelniku dinastije, sasvim je u redu, zaključi Lola i otrča u redakciju. Prišao je prvo čuvenom Dimitriju Stefanoviću, čika Diši, najomiljenijem licu u vasceloj "Politici" jer čikica je držao ključ od blagajne i poverio mu šta je saznao na najvišem mestu i da će njihove novine prve objaviti važnu vest. Čika Diša je klimnuo glavom zadovoljan i dok je gos’n Dragomir pisao kratku vest, iz blagajne je izvukao krupnu novčanicu.
- Evo, idi da se pročaršijaš, zaslužio si.
Direktor Slobodan Ribnikar se zamislio nad ekskluzivitetom i sumnjivo zavrteo glavom. Đorđe!? Malo neverovatno, kad je on opet s dvorske strane čuo da će dete poneti ime svog dede čika Pere Oslobodioca. Za svaki slučaj odložio je objavljivanje informacije.
I dobro je učinio, jer je zvanično saopšteno da je kum odlučio - Petar. Tako se Dragomir Dimitrijević Lola spasao teške bruke, a čika Diša mu je dobijenu čast odbijao od plate.


ZAKLETVA
PRED Petrovom zadužbinom na Oplencu dvadest izabranih kršnih Šumadinaca, obučenih u narodne nošnje, sa Karađorđevom zvezdom na jeleku sačekali su kraljeve posmrtne ostatke. Podigli su kovčeg sa katafalka, uneli ga u hram i uz pojanje sveštenika položili u kriptu da počiva sa ostalim Karađorđevićima čije su kosti izvađene iz ranijih grobova i na Oplenac prenete. Možda se tako, sa svojima, lakše podnosi večni mir. Samoća je, po verovanju, i u grobu teška. A po dolasku iz Francuske Aleksandar je u Narodnoj skupštini sa tri skupljena, uvis podignuta prsta desne ruke i levim dlanom na jevanđelju, položio zakletvu:
- Primajući kraljevsku vlast zaklinjem se svemogućim Bogom da ću Ustav nepovređen držati i da ću po njemu i po zakonima vladati, da ću čuvati jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu državne oblasti i da ću svim svojim težnjama i delima dobro naroda pred očima imati. Tako mi Gospod Bog pomogao. Potpisao je zakletvu i poljubio krst.
(NASTAVIĆE SE)