Baji dosta politike

PIŠE: Živorad Lazić
MINISTAR dvora Dragomir Janković je ustao i sa uživanjem se naklonio došavšim personama, zatim je ušao u prostrani kraljev kabinet.
- Vaše veličanstvo, stigli su gospodin Nikola Pašić i gospodin Marko Trifković.
Ne dižući pogled sa akta kojeg je proučavao, Aleksandar reče:
- Neka uđu.
U predvorju je milozvučno odjekivalo zvono iz satnog mehanizma - tačno četiri puta. Pašić je po navici izvukao svoj stari, iz Švajcarske donesen, časovnik, kad se vratio sa studija u Srbiju, i proverio vreme - "švajcarac" se slagao sa dvorskim časovnikom...
- Gospodo, izvolite sesti.
Po glasu, po njegovom nazalnom tonu i prejakom crnogorskom naglasku, Trifković i Pašić na mah shvatiše da ih veličanstvo dočekuje u rđavom raspoloženju i da će razgovor s njim biti težak. I ta pauza između pogleda i prvih reči potraja poduže.
- Gospodine Pašiću, vi ste dezavuisali vašeg partijskog visokog funkcionera pred celokupnom javnošću. Politički prvaci su zaprepašćeni, a ja sam ogorčen. Kroz cvikere, Aleksandar uperi zmijski pogled u zbunjenog i uznemirenog starca.
- Ovaj, mi želimo samo da se ide parlamentarnim putem. Naš radikalski klub nije dao saglasnost u pogledu mandata, ovaj - tiho je mucao Pašić, i kralj se naginjao preko stola da bi dobro čuo njegove reči.
- Postoje ljudi koji svoja velika dela i zasluge upropaste dugim životom - prekide Aleksandar Pašića. - Ko se na vreme ne povuče, mora biti oteran! Uneli ste pometnju u inače teško vreme našeg troimenog naroda i tek stvorene kraljevine. Pa šta ćemo sad?
- GOSPODARU - usudi se da podseti krunu na svoje prisustvo Marko Trifković, bogobojažljivi i kraljobojazan prvak radikalski, ali ga monarh rukom ućutka, iako je ovakvo obraćanje godilo sujetnom i slaboljubivom Aleksandru. Podsećalo ga je na rane godine detinjstva provedene na Cetinju, kada je slušao kako najviđeniji Crnogorci snishodljivo prilaze njegovom dedi po majci, knjazu, potom kralju Nikoli Petroviću Njegošu, i oslovljavaju ga sa - gospodaru, pognuti, ljubeći ga u skut ili ruku. Još tada je zamišljao da će i njemu kad se domogne trona ovako prilaziti podanici bez obzira na ime i ugled.
- Pozvao sam vas da se nekako iščupamo iz ovog političkog košmara - umesto da sledite bistrik zajedničkih ideja, vi po svom običaju mutite vodu, e ne bi li opet bilo po vašem. Dokle tako? - uperi pogled zvečarke u preplašenog Pašića. Bojao se Đorđa, zbog njegovih napredvidivih žestokih izliva besa koji se nisu završavali samo grubim psovkama, nego i udarcima. Uostalom, zbog tog je i morao da se odrekne prava prvorođenog princa, ali Aleksandar je još gori u svom vlastoljubivom i tiranskom odnosu prema drugima koji po ustavu imaju pravo da politički deluju. Đorđe je pretio da će da mu počupa bradu, a Aleksandar će izgleda da ga obrije bez brijača.
- Vaše veličanstvo, moram da vam ukažem na neke radnje vaše okoline uperene protiv mene...
- Svakoga dana slušam optužbe na račun te moje famozne okoline - povišenim tonom prekide kralj predsednika vlade u ostavci. - Kao da se dvor i njegova okolina bave samo vama i da nemaju druga posla! Ne postoji nikakva kamarila na dvoru koja radi protiv vas, gospodine Pašiću. Ja, jedino je vam velju da se ovim putem ovako više ne može i ne sme - ubaci Aleksandar one prve reči izgovorene davno u dedinoj prestonici, ali zauvek upamćene. Mada ih je izbegavao, ponekad su u ljutnji izletale iz usta i kao strele pogađale sagovornike.
- Bože sačuvaj, vaše veličanstvo. Ne mislim da ste vi a priori protiv mene, to najmanje, ali ipak neko uticajan a vama blizak, ovaj - mucao je Pašić i sve tiše govorio.
- DOBRO, dobro, dosta o tome. Šta predlažete, kako da što pre izađemo iz ovog haosa? Vi ste, gospodine Trifkoviću, želeli nešto da kažete.
- Gospodaru, mi smo imali široko konsultovanje svih stranačkih klubova. Teško ide sa koalicijom, ali će još teže biti bez Hrvata. U ovom trenutku najteže pitanje je to - hrvatsko.
- A vi, gospodine Pašiću?
- Mi ništa, ovaj, ne tražimo osim onoga što nam po ustavu pripada.
- A to je?
- Mi radikali smo opet na okupu, spremni da ostavimo po strani sve razmirice za narodno dobro... Moji stranački drugovi su me zadužili da u ovom teškom času prihvatim mandat i sastavim novu vladu... Da se ide parlamentarnim putem... Ja sam star i umoran, ali sam spreman da se prihvatim ovog teškog posla kako bismo rešili krizu.
- Da se ide parlamentarnim putem?! - podsmešljivo izgovori kralj.
- Tražio sam drugo rešenje. Pozivao sam se na godine, meni je osamdeset i prva i sit sam politike, ali svi moji prijatelji ultimativno zahtevaju da se prihvatim mandata... Oni ne priznaju godine, nego samo ličnosti koje mogu ili ne mogu da deluju - živnu malo Pašić.
- Tačno tako, gospodaru, mi radikali imamo solidnu većinu u skupštini i mogli bismo do daljeg da sredimo prilike u zemlji i bez Hrvata Stjepana Radića, pošto su njegovi uslovi neprihvatljivi - ohrabri se i Trifković.
- Neprihvatljivi! Zašto?
- Čitali ste njegove izjave! Jedno priča ovde u Beogradu a drugo u Zagrebu.
- Radić, ovaj, jednako poteže pitanje moga poštenja - požali se Pašić.
- Ljuba Davidović postava isto pitanje. I naša javnost takođe. Pa i ja s njom. Treba da znate da sam vas primio u audijenciju na insistiranje predsednika skupštine, gospodina Trifkovića.
- Da, da - zakašlja se Trifković.
- Po vašem mišljenju kome treba da poverim mandat?
- Posle našeg pomirenja i dogovora... Ovaj...
- Vama, gospodine Pašiću - ustremi se svojim očima, nabranim čelom, i uskim ramenima Aleksandar na sklupljenog i čini se prestrašenog Pašića.


TRI SINA

KRALJICA je sa sinom izašla na veliki balkon porodilišta koji je za tu priliku sazidao kralj i pokazala okupljenom narodu sina, naslednika prestola, a novi Karađorđević je pozdravljen klicanjem.
Marija je rodila i Tomislava, pa Andreju, tako da je svaki od troimenog naroda imao po jednog princa. Crnorukci, koji su se podsmevali Aleksandru nakon operacije u Skadru, nazivajući ga kralj jednomudić, sumnjičavo su vrteli glavom, kako to da onaj Aca, suv, bolestan i nikakav pravi samo mušku decu? On, jednomudi lijan, pa tri sina! Neće da bidne! Al` bidnulo je!
(Nastaviće se)