Đorđe ipak bolji

PIŠE: Živorad Lazić
TO je sve što vam je veličanstvo poručilo, laku noć, gospodine Pašiću - reče Janković, lako se nakloni i izađe, a Pašić osta naslonjen na fotelju, ne razbirajući da li je sve ovo što vidi i čuje privid ili stvarnost njegovog poznog života. Neko je rekao: ako čovek umre srećan, ceo život mu je bio srećan, a on će, po svoj prilici, završiti duboko ranjen i nesrećan. A ranu mu nanosi onaj slabački, kratkovidi dečak kojeg je u toplom letu po kraljoubistvu sačekao na železničkoj stanici i uhvatio za ruku i taj dečak, stidljiv i uplašen, prvi put je bio u Beogradu, nije hteo da pusti Pašićevu ruku sve dok nisu stigli do fijakera, kada se zajedno sa bratom Đorđem i sestrom Jelenom uputio u privremeni dvor koji je izabrao otac Petar.
Kako je moguće da od onog simpatičnog, mršavog i slabovidnog petnaestogodišnjaka vreme izvaja surovog i bezosećajnog vladara?
- Hajde, nemoj u hladnoj odaji stajati, tata, prehladićeš se - dovede ga svesti ćerka Dara i vrati u toplu zajedničku prostranu sobu. Pašići su štedeli, govorilo se za njega i Đurđinu da od jedne goveđe kosti tri supe skuvaju.
- Ja ti rekoh, Nikola, da on ne može sastaviti vladu bez tebe - dočeka ga Đurđina.
- Ovaj, može, može, on je kralj, on sve može... Samo žali zbog oštrih reči, a mandat će poveriti drugome... Zadao mi je još jednu ranu. U stvari ovo je poruka da se ničemu ne nadam... Uh, ala mi seva u glavi.
Dara pomaže ocu da skine smoking i ponovo obuče haljetak, pa ga smesti u duboku fotelju kraj kaljeve peći. Sa starošću se u kosti uvlači hladnoća i zato starci uvek sede blizu plamena i džarkaju vatru da se ne ugasi, dok se sam njihov život lagano gasi.
- Zovite Radu, zar nijedno veče ne može da provede sa nama - malo se kao naljuti na sina Pašić.
- Doveo si ga na presto, a on ti ovako vraća! Đorđe je bolji od njega! Uostalom čemu možemo da se nadamo od čoveka koji je rođenom bratu oteo krunu, a potom ga strpao u ludnicu! - besnela je Dara.
- Ne smeš tako o kralju, kćeri. Aleksandar je dobar, ali je okružen rđavim ljudima, kao i naš Rada... Ima loše savetnike.
- KRUNU nije oteo samo bratu, nego i ocu - umeša se u razgovor Đurđina, koja je prmećivala na Nikoli senku smrti. Treba javiti Pavi da doputuje.
- Što nema Rade - upita Nikola, jednako mu je nedostajao sin, osećao je potrebu da oseti njegove usne na svom čelu ili obrazima, a i da ga malo drži za ruku. Lakše će umreti, ako bude osećao sinovljev dlan na svome.
- Znači li to da kralj ukida parlament, a jača monarhiju i svoju političku moć? - Dara je bila dosta upućena u političke prilike, jer je njen blizak prijatelj, pa i više od toga, bio obrazovan novinar "Politike" gospodin Svetovski. Čudo da ga još nema. On obično navrati uveče da prenese šta zna, i da čuje od Pašića ono što želi da poruči javnosti.
Najzad stiže Rada, zajapuren i reklo bi se nezadovoljan što su ga prekinuli u njegovim divnim večernjim uživanjima u ženama i šampanjcu.
- Tata - poljubi ga ovlaš iznad obrve. - Zvao si me?
- Nešto važno sam imao da ti kažem, ali sam zaboravio dok sam te čekao, ostani s nama, setiću se.
- Ali, moji poslovi - skoro jauknu, pa primetivši molećiv očev pogeld sažali se i reče: - Ostaću.
Stari ustaje s naporom i vadi svoju šatulu iz ormana. Stavlja je na sto, otvara i ređa kamenčiće. Zatim uzima lupu i dugo ih razgleda. Pokupio ih je po srpskim planinama kada je zajedno sa geolozima tragao za rudnim žilama. Imao je dosta akcija u rudnicima, donosili su mu lepe prihode, ali što je više imao, postajao je sve tvrđi, nerado se odvajao i od najsitnije pare. Uvek je bio štedljiv, a pod starost se izvrgao u neviđenu džimriju. Ni kir Janja mu nije ravan, ogovarala ga je okolina, čak i njegova slabost, njegov sin je morao da se dovija kako bi mu iskamčio koju paru, kad bi ostao praznih džepova. Uprkos velikim svotama iz raznih "poslova", Radomiru Pašiću je trebalo sve više i više. A pri tom, recimo, po Begradu ga je jurio jedan moler kojem nije platio krečenje stana i tog istog onog dana kada je jednoj prolaznoj ljubavnici poklonio bundu čija je vrednost bila otprilike kao višegodišnja plata jednog srpskog učitelja.
RADA je nestrpljiv, dosadno mu je u domu svojih roditelja, a još dosadnije u stanu gde ga gnjavi supruga Bebeka, a deca dosađuju. Iz hladne decembarske noći do njega dopiru zvuci ruske balalajke i cika obnaženih igračica.
- Nikola, hajde da večeramo - poziva ga supruga.
- Ovaj, nisam gladan.
- Uzmi bar neki zalogaj pred spavanje.
- Dobro, donesi mi činiju mleka i komad hleba.
- Rado, večeraj s nama - reče Dara.
- Bio sam na kasnom ručku, a inače mi je preporučeno zbog gojaznosti da izostavim večeru, ali bih rado popio čašu vina.
- Sad ću ja - veli starac, ustaje, vadi iz džepa prsluka ključić, prilazi ormanu, izvači bocu crnog vina iz njegovog zaječarskog vinograda.
U tom trenutku se zanese, ispusti bocu, koja pade na tepih, ali osta cela, pa se skljoka. Pritrča mu Rada, a Đurđina i Dara povkaše:
- Nikola! Tata!
Pašić pokušava nešto da izgovori, ali mu se samo usne miču, a glasa nema, a oči mu se kolutaju, lice krivi.
- Daro, brzo lekara - viknu sin pridržavajući oca.
Lekar je stigao, pregledao Pašića položenog u postelji, slegnuo ramenima i kratko rekao:
- Moždani udar... Kaplja.
- Ima li nade, doktore? - upita Rada.
- Preduzećemo sve što je u našoj moći.
I preduzeli su, ali nije bilo pomoći. Ujutru je beogradska "Politika" objavila:
"Beograd, 10. 12. 1926.
U trekutku kada je izgledalo da se svom snagom, i fizičkom i dihovnom, vraća u punu plitičku borbu, gospodin Pašić je iznenada noćas teško oboleo. Sva je porodica okupljena oko njegove postelje. Najintimniji njegovi prijatelji čekaju sa sterepnjom i teškom slutnjom u njegovom stanu, ishod ovog iznenadnog oboljenja..."
(NASTAVIĆE SE)