Slobodni umetnik

Piše: Novo TOMIĆ
MOCART je u rodnom Salcburgu živeo do svoje dvadeset pete godine, ali sa stalnim osećanjem da je sputan. Verovatno zato što je na svojim čestim putovanjima video mnogo veće i zanimljivije gradove.
Počev od 1769. bio je u stalnoj službi. Najpre ga je nadbiskup Sigismund fon Štratenbah, koji je cenio njegovo umeće, izabrao za počasnog koncert-majstora svog orkestra. Za ovu službu nije primao nikakvu platu. Zauzvrat je bio slobodan da putuje kad god poželi, što je on izdašno i koristio.
Sigismundov naslednik Hijeronimus za isti taj posao odredio mu je platu od 150 guldena, koju je kasnije povećao na 450. To je za ono vreme bila pozamašna suma. Ali, poslodavac je Mocartu nametnuo i niz obaveza. Uskratio je putovanja i njemu i ocu, takođe u njegovoj službi. Zbog toga je došlo do nesuglasica, tako da su 1777. godine obojica bili otpušteni. Leopold je, posle molbe nadbiskupu, bio vraćen, a Volfgang je sa majkom otputovao u Pariz.
Dve godine kasnije nadbiskup ga, ipak, ponovo prima u službu, ovog puta kao orguljaša katedrale u Salcburgu, sa obavezom da komponuje određeni broj duhovnih kompozicija i da uvežbava dečji hor. Tako je Mocart napisao petnaest misa, koje su svojom umetničkom vrednošću nadmašile uobičajeni kvalitet dela po porudžbini.
MOCARTOV život u Salcburgu bio je obeležen i sa tri značajna putovanja u Italiju, na kojima ga je pratio otac. Prvo je bilo od 13. decembra 1769. do 28. marta 1771, drugo od 13. avgusta do 15. decembra 1771, a treće od oktobra 1772. do marta 1773. godine. U to vreme najcenjeniji muzičari, kompozitori i profesori u Evropi bili su Italijani. Mocart je tako jedno vreme učio kod padre Martinija, tada najpoznatijeg stručnjaka za kontrapunkt, a u Bolonji je stekao diplomu Akademije filharmonike. Nisu izostala ni priznanja. Dobio je više porudžbina, a papa ga je odlikovao Zlatnim krstom na crvenoj traci.
Imao je samo jedanaest godina kada je ušao u svet opere, školskom komedijom “Apolo i Hijacint” (1767), a ubrzo posle toga komponovao je igrokaz “Bastijen i Bastijena” (1768), koja se i danas često izvodi. Tokom boravka u Italiji, on se još ozbiljnije iskazuje u tom žanru, komponujući šire muzičko-scenske forme.
Kao četrnaestogodišnjak u Milanu završava operu “Mitrididat, kralj Ponta” (1770), koju sam izvodi: sam diriguje i svira čembalo. Godinu dana kasnije u istom gradu premijerno izvodi i operu “Askanio”, povodom venčanja nadvojvode Ferdinanda, koji je bio u publici. Nekoliko dana kasnije, Volfganga i Leopolda on je primio u audijenciju.
U ITALIJI Mocart piše još dve opere: “Scipionov san” i “Lucio Sila”, ali njegovi biografi naročito ističu događaj iz Sikstinske kapele, kada je Mocart pokazao neverovatno pamćenje. Prisustvovao je 1770. izvođenju Alegrijeve duhovne “Mizerere”. Od 1638. godine, kada je ovo delo nastalo, izvodio ga je jedino hor Sikstinske kapele, a rukopis je brižljivo čuvan u trezoru Vatikana, da ga slučajni neko ne bi prepisao.
Bio je to izazov za nestašnog genija. Vrativši se kući zapisao ju je u celini, od note do note, bez ijedne greške. Ova kompozicija za devetoglasni hor traje 12 minuta.
Takav Mocart sedeo je kod svog salcburškog poslodavca za stolom sa slugama. To je bilo u skladu sa ondašnjim običajima. I njegov otac je počeo karijeru kao četvrta violina u nadbiskupskom orkestru a istovremeno bio sobar!
Ali, Mocartova priroda i talenat bili su iznad takvih društvenih pravila. Zato će on u jednom trenutku doneti sudbonosnu odluku: napustiće službu, odreći će se sigurnog i zagarantovanog prihoda, okrenuće leđa rodnom gradu i otisnuće se u svet kao prvi slobodni umetnik u istoriji muzike.
To je bilo neminovno. Osećao se teskobno. U pismima prijateljima govorio je da je njegov rodni grad “mrzovoljan i provincijski”, a muzički život u njemu “mršav i zapušten”.
(Nastaviće se)