U braku – burno

Piše: Novo TOMIĆ
NAPUŠTAJUĆI Salcburg u 25. godini, Mocart je odlučio da osvoji Beč. Ne samo glavni grad, već i najveći umetnički centar habzburške monarhije. Po svemu onome što je do tada pokazao on je bio kadar za to. Možda se u tom času još živo sećao kako je kao šestogodišnjak, čudo od deteta, sedeo u krilu imperatorke Marije Terezije i “obećao brak” njenoj petogodišnjoj kćeri Mariji Antoaneti, budućoj kraljici Francuske.
Ili ga je na to podstakao veliki uspeh koji u martu te iste 1781. postigao svojim bečkim dobrotvornim koncertom. Verovatno već tada nije više želeo da se vraća u rodni Salcburg, ali to će od njega tražiti nadbiskup Koloredo. Mocart moli da mu se produži boravak u Beču, gde cveta njegova idila sa Konstancom Veber, ali zahtev mu odbija nadbiskupov ađutant (i ulizica) grof Arko.
Ljutit, Mocart daje otkaz! Ovog puta, grof mu izlazi u susret i izbacuje ga napolje, šutnuvši ga nogom u zadnjicu! Grof Arko je zbog ovog gesta postao “slavan” i pominje se u svim Mocartovim biografijama. A u Mocartovom životu ovaj događaj predstavlja trenutak kada je veliki muzičar od sobara postao slobodni umetnik.
ZA vreme vladavine Jozefa II, bečki muzički život je bio vrlo bujan, zahvaljujući pre svega velikoj scenskoj aktivnosti. Na snagu je stupila odluka dvora o otvaranju privatnih pozorišta. Zato su se pojavile mnoge nove scene, čak i u predgrađima.
Takođe, car je podsticao operu na nemačkom jeziku. U okrilju prestižnog Burg teatra počele su da se izvode nacionalne "zingšpil" opere, muzička scenska dela sa govorenim dijalozima. Mocart se brzo uklopio u ovu atmosferu i, pošto je u leto 1781. godine, imao samo četiri učenika odlučio je da za narednu sezonu dovrši već započeti zingšpil “Otmicu iz saraja”. Opera će, međutim, biti izvedena tek u julu naredne godine, u Burg teatru, sa velikim uspehom.
Trideset pet godina kasnije, kompozitor Karl Marija Veber, tvorac prve nemačke nacionalne opere (“Čarobni strelac”), istakao je šta “Otmicu iz saraja” izdvaja iz Mocartovog opusa:
“Iz ovog dela zrače srećne godine mladosti svakog čoveka koje nikad više ne mogu da se ponove.”
BILO je dosta razloga da i Mocartova mladost zasija iz ovog dela. U vreme kad je “Otmica iz saraja” nastajala, Mocart je bio zaljubljen u Konstancu Veber. Konstanca je bila mlađa Alojzijina sestra. Mocart je stariju sestru prosio, ali ga je ona odbila. Volfgang se, dakle, zaljubio u nesuđenu svastiku.
Kao da je sudbina htela da se ovo dvoje mladih sretnu. Konstanca je u Beč došla s majkom Cecilijom kod sestre Alojzije, udate za glumca Burg teatra Jozefa Langea. A Mocart je iznajmio sobu baš kod njih. Možda to i nije bilo slučajno... Dvadesetak dana posle premijere “Otmice”, Konstanca Veber je postala gospođa Mocart, uprkos očevim i sestrinim pokušajima da ga od toga odvrate.
Imao je Mocart, u to vreme, uspeha i na drugim mestima. Posebno u otmenim muzičkim salonima, kao što je bio Esterhazijev ili princa Galicina. Zarađivao je toliko da je mogao da šalje poklone sestri i ocu, a i da se useli u raskošnu Kamezinu, kuću u kojoj je danas Muzej kompozitora.
Volfgang i Konstanca živeli su, bar u početku, prilično burno. O tome svedoči pismo koje je Leopold pisao kćeri Nanerl za vreme posete svom sinu i snahi:
“Ne idemo na spavanje nikad pre jedan posle ponoći, a ne ustajemo nikad pre devet, ručamo u dva, pola tri. Svakog dana akademije, koncerti, uvek buka, muzika... Nemoguće je opisati ovaj haos i žurbu; otkako sam ovde pijanoforte tvog brata najmanje dvanaest puta prenose iz kuće u pozorište ili u neku drugu kuću.”
Stiče se utisak da su Mocartu u početku sva vrata u Beču širom otvorena. Ali, to neće dugo trajati.
(Nastaviće se)