Buntovni Figaro

Piše: Novo Tomić
Mocartova bečka slava trajala neočekivano kratko, tek nekoliko godina. I bila je mnogo više izvođačka nego kompozitorska. I danas je neshvatljivo zašto bečka publika u njemu nije otkrila velikog kompozitora i velikog operskog autora. I ne samo publika već i struka: njegove dve molbe za prijem u Društvo kompozitora, upućene 1785. godine, ostale su bez odgovora. Član svog esnafa nikada nije postao!
U prestonici je, ipak, zasjao kao veliki pijanist. Ali, u tome se krila izvesna podvala razmaženoj bečkoj publici, jer je Mocart, koliko je poznato, na klaviru izvodio samo svoja dela. A ona su nastajala u izobilju.
Muzikolog Leo Šrade otkrio je jednu zanimljivu šemu u stvaralaštvu ovog genija, koja se tiče količine Mocartovih kompozicija. U svakom četvorogodišnjem periodu svog kompozitorskog rada, Mocart je napisao po 100 kompozicija. Možda koju više ili manje. To znači da je radio jednim neverovatno ujednačenim ritmom. Mnogi ovu šemu ne prihvataju, ali u periodu svoje najveće bečke slave, od 1784. do 1787, on je komponovao više od polovine svojih klavirskih koncerata, koncert za hornu, pet kvinteta za različite instrumente, pet klavirskih kvarteta, tri trija, pet sonata, a bio je i koncertno vrlo aktivan. Zanimljivo je da je tada prvi put počeo da vodi i katalog svojih dela, upisavši Klavirski koncert u Es-duru, K.449, kao prvo svoje ostvarenje...
U to vreme imao je i najviše učenika klavira i kompozicije, za koje je, takođe, često komponovao, bilo pedagoške komade, bilo složenije kompozicije. Godine 1785. prvi put se susreo sa Hajdnom, to je početak jednog velikog prijateljstva, kakvih u Mocartovom životu nije bilo mnogo.
MAMILA ga je, međutim, opera. Možda je razlog za to bio uspeh “Otmice iz saraja”. Želeo je, međutim, da se ogleda u velikoj italijanskoj operi. Ideju je našao u tada kontroverznoj i često zabranjivanoj komediji “Figarova ženidba”, Pjer-Ogistena Karona de Bomaršea, u kojoj, pojednostavljeno kazano, sluga, čovek iz naroda, pobeđuje gospodara - to jest aristokratu.
Prema Bomaršeovom tekstu Lorenco da Ponte je sastavio libreto za operu u četiri čina, vrlo živog zapleta. Bomaršeova komedija nije bila dobra preporuka za Mocartovu “Figarovu ženidbu”, jer je francuski komad bio zabranjivan u Beču, kao i u Parizu. Ali, car je odobrio izvođenje.
U “Figarovoj ženidbi” Mocart je, vođen idejom slobodnog umetnika i pobunom protiv moći stečene rođenjem, stvorio lik grofa Almavive, najnegativnije ličnosti u čitavom svom opusu! Ovim je bečkoj aristokratiji bacio rukavicu u lice.
PREMIJERA “Figara” bila je 11. maja 1786. godine, u Burg teatru, u velelepnoj postavci. Opera nije doživela veliki uspeh. Danas se smatra da je to bio početak Mocartovog bečkog kraja.
Prijem pred italijanskom publikom bio je, međutim, još gori: 1787. godine “Figarova ženidba” je premijerno izvedena pred nadvojvodom iz Monce. On se toliko dosađivao da je posle dva čina naredio da se Mocartova muzika zameni muzikom izvesnog Tarkija, koji je, takođe, komponovao po istom libretu!
Mocart nije prisustvovao ovoj premijeri, ali i da jeste ovo ne bi mogao da spreči, jer su sva njegova prava prestajala čim bi delo bilo isplaćeno.
Nasuprot Beču, “Figarova ženidba” je januara 1787. godine doživela pravi trijumf u Pragu. Prag je grad koji je kolektivno otkrio Mocarta. U njemu je genijalni kompozitor otprve postao heroj. Ljudi su ga na ulici pozdravljali, zviždali melodije iz “Figara”. Ovaj uspeh zaslužan je i za nastanak druge velike Mocartove opere “Don Đovanija”. Praški impresatio Bondini poručio je da mu Mocart ovu operu komponuje već za tu sezonu i platio mu 100 dukata.
“Don Đovani” je izveden u Pragu 29. oktobra te iste godine, u Nacionalnom teatru. Mocart je još jednom pokazao da je čudo od umetnika.
(Nastaviće se)