Slučaj Salijeri

Piše: Novo Tomić
BEČKI dvor, kao i većina drugih, imao je svog zvaničnog kompozitora. Od 1774. godine to je bio Antonio Salijeri (1750-1825), koji je u toj počasti uživao više od dvadeset godina, sve dok ga 1798. godine nije nasledio Mocartov učenik Franc Ksaver Zismajer.
Italijan Salijeri je imao mnogo manje dara od Mocarta, ali je bio mnogo veštiji u sticanju privilegija. Mocart nije imao karakter za dvorskog kompozitora, Salijeri jeste. Mocart je suviše želeo da bude slobodan.
Među njima je, svakako, moralo da bude rivalstva. Utoliko više što je Mocart, takođe, dobio priliku da “zasedne” na dvoru, jer ga je car Josif Drugi 7. decembra 1787. izabrao za “kraljevskog kamernog muzičara”, što je Salijeri mogao da shvati kao ugrožavanje svog primata. S druge strane, muzički obrazovani Italijan mogao je bolje od Bečlija da proceni Mocartovu veličinu. Neki izvori kažu da ga je zbog toga stalno grizla zavist, drugi njih dvojicu prikazuju kao prijatelje. Govorilo se da je Salijeri bio jedan od nekolicine poštovalaca koji su Mocarta ispratili na njegovo poslednje putovanje do malog groblja na bečkoj periferiji!
Za mnoge legende o Mocartu i Salijeriju zaslužna je literatura, a najviše Aleksandar Puškin. On je napisao malu tragediju u stihu “Mocart i Salijeri”, prema kojoj je Nikolaj Rimski-Korsakov komponovao istoimenu operu, a Puškinovo delo bilo je pred očima i Milošu Formanu kad je snimao svoj poznati film “Amadeus”.
SALIJERI u Puškinovoj tragedini truje Mocarta da bi spasao svet, verujući da posle njega, ako još poživi, niko više neće moći da stvori ništa vredno i dostojno njegovog dela!
“Bog, Bog si, Mocarte - a sam to ne znaš: / No ja to znam - ja znam”, kaže Salijeri, a Mocart odgovara: “Zaista? Možda... / Ali božanstvo moje glad oseća.” I tada će Salijeri doći da ideju da Mocarta odvede na ručak “Kod zlatnog lava” i da mu tu u vino uspe otrov. Ali se onda kaje što otrov nije ispio i sam. Završna scena je pravo remek-delo. Otrovani Mocart svira odlomak iz "Rekvijema", svog poslednjeg ostvarenja, koji mu je tri nedelje pre toga poručila smrt u liku crnog čoveka. I pita se zašto taj gospodin nikako da dođe po svoju narudžbinu, kad je ona već gotova.
U stvarnosti "Rekvijem" je poručio ekstravagantni grof Franc fon Valseg, koji je nameravao da ga izvede kao sopstvenu kompoziciju. Učinio je to preko svog sluge, koji je Mocartu, kao i u Puškinovoj tragediji, uručio pismenu porudžbinu i udaljio se bez reči.
NE zna se, dakle, pouzdano kakvi su bili odnosi između Mocarta i Salijerija. Priče da je drugi zavideo prvom verovatno nisu bez osnova. Mocart svog takmaca, ako je on to uopšte bio, pominje u jednom pismu svom ocu, napisanom 7. maja 1783. Žali mu se da opat Da Ponte, “mesni pesnik”, nema vremena da mu napiše libreto za jednu operu, jer je prezaposlen, a još piše “per obbligo” za Salijerija. “Kao što znaš, ova italijanska gospoda (misli i na Salijerija i na Da Pontea) vrlo su uljudna prema nama, ali mi ih dobro znamo. Ako se udružim sa Salijerijem, ništa od njega neću da dobijem, ali bih zaista želeo da pokažem šta mogu da učinim sa italijanskom operom! Stoga sam mislio da bi Varesko, ako nije više ljut na nas zbog Minhenske opere, mogao da mi napiše nov libreto za sedam lica.”
Neki izvori navode da je Salijeri na samrti, maja 1875. godine, priznao zločin. Jedan od boljih Mocartovih biografa Volfgang Hildeshajmer tvrdi da je to “sasvim neverovatno, ukoliko (Salijeri) nije umro lud, što izgleda nije bio slučaj”.
Na mestu je i pretpostavka da Salijeri i nije imao razloga za preveliku zavist, jer je kod savremenika imao više uspeha od Mocarta. Bio je značajan muzičar a kod njega su, između ostalih, učili Betoven, Šubert i List. A priča o rivalstvu naprosto je bila neophodna, jer, kako kaže Hildeshajmer, “samo preko zavidljivog antagonizma suparnika heroj dobija potpunu potvrdu svoje vrednosti”.
Mocart je tu potvrdu, nažalost, stekao tek posle svoje prerane smrti.
(Nastaviće se)