Ostavka iz revolta

Piše: Dušan Stanković
POŠTO je 1953. završio gimnaziju u Nišu sa odličnim uspehom, Branko Miljković upisuje filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde će mu profesori biti čuveni Bogdan Šešić, Mihailo Marković, Vuk Pavićević, Nikola Rot, Miloš Đurić, Raško Dimitrijević, Dragoljub Pavlović. U gimnazijskom školskom dnevniku ostala je zapisana ova karakteristika: "Inteligentan, vredan, pažljiv, pomalo uobražen u svoje sposobnosti. Ima naročito smisla za književnost, mada ga zanimaju i prirodne nauke."
Kako beleži Radovan Popović u knjizi "Princ pesnika", u gimnaziji upoznaje Branko "još jednog samouverenog, načitanog, darovitog mladog pesnika Rada Vojvodića". Na književnoj večeri u pesničkoj družini "Njegoš", Vojvodić će za Brankovu poeziju reći da je besmislena, na šta je ovaj upitao: "Druže, da li vi mislite da je moja poezija bez smisla ili besmislena"? Na to mu je Vojvodić odgovorio: "Ne bez smisla, nego besmislena..." Od te noći oni su bili nekoliko godina nerazdvojni.
U uspomenama koje je pesnik Petar Pajić objavio u "Savremeniku" za Branka kaže da ga je sreo u jesen 1954. kada je iz Valjeva došao u Beograd da studira. Upoznao ih je Boža Timotijević, koji je Miljkovića predstavio kao "Balzaka", jer su ga zbog načitanosti svi njegovi prijatelji već tako zvali. Susreti i druženja s Brankom trajali su do 1961. do njegovog tragičnog kraja. Kada je osnovana grupa neosimbolista sa Draganom M. Jeremićem na čelu, njoj je pristupio i Petar Pajić. Ali ovaj umetnički pokret kasnije je nasilno ugušen.
KAO urednik "Književnih novina", Branko je hteo da štampa četiri Pajićeve pesme, ali mu je neki drugi urednik dve odbio. Ljut što se to desilo, Miljković je redakciji "Književnih novina" napisao otkaz: "Molim redakciju da uvaži moju ostavku. Razlog: odbijanja da objavi pesme Petra Pajića. Ako urednici `Književnih novina` ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od baljezgarija Radeta Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali."
Pismo ostavke i danas se nalazi kod Pajića, a prema njegovom mišljenju, Branko je, verovatno, tada imao i druge razloge što je napustio uredništvo poznatog književnog lista. Njih dvojica su se, inače, poslednji put videla kada je Branko primao Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost za zbirku "Vatra i ništa".
"Susret je bio slučajan", seća se Pajić. "Bio je besprekorno obučen, imao je tamne naočare, koje, ipak, nisu uspevale da prekriju modricu ispod oka. Čuo sam za tuču u Klubu književnika, ali to nismo pominjali. Već je radio u Radio Zagrebu. Konkurisao je bio istovremeno za rad u Radio Sarajevu, Radio Titogradu i Radio Zagrebu, a odabrao je ovu poslednju stanicu. U žurbi me je pitao da li imam nešto sitnih para, pošto on ima samo krupan novac, a treba da ih vrati nekom, "jer ne želi da ostane idiotima dužan". Iz džepa je izvadio pregršt novca i pokazao mi ga. Imao sam novac koji mi je tražio, a odgovorio sam da nemam. Još sebi to prebacujem."
SEĆA se Pajić kada mu je Miljković tražio i pesme za časopis "Vidici". Kada mu je ovaj odgovorio da ne može da mu ih da, jer nema pisaću mašinu da ih prekuca, Branko mu je rekao da će on to da mu uradi, pa je još dodao: "Celo popodne sedeo sam za pisaćom mašinom i napisao sam samo jedan red, ali mislim da nisam izgubio vreme. Pisac mora svakog dana da sedi po nekoliko sati za pisaćom mašinom."
Pesnik Slavko Vukosavljević piše mu 6. maja 1959. karakteristiku za Vojni odsek. Između ostalog i ovo: "Kao pisac, Miljković je u svojim pesmama i napisima pokazao visoku socijalističku svest i odanost našoj domovini i SKJ. Zbog svega ovog Miljković je u februaru ove godine, kao jedan od najboljih najmlađih pisaca, izabran i za člana Uprave UKS. Miljković je među prvim mladim članovima našeg Udruženja koji dolaze u obzir za prijem u osnovnu organizaciju SKJ pri našem udruženju."
Taj isti Branko "odan partiji i otadžbini" nije mnogo voleo Broza. Jedne noći pošto je bio izbačen iz elitne beogradske kafane "Bezistana", jer je popio malo više i vređao goste, krenuo je sa Matijom Bećkovićem prema Slaviji. Prolazeći pored knjižare "Kultura" zagledao se u izlog prepun Brozovih knjiga. Pljunuo je u izlog i počeo da beži koliko ga noge nose. Stao je kod kafane "Tri lista duvana" i samo izustio: "Ala je bilo gusto"...
(Nastaviće se)