Cveće koje plače

Piše: Pero Simić
U PROLEĆE 1905. pesnik Milan Rakić je kao diplomirani pravnik sa Sorbone mogao da bira šta će raditi u rodnom Beogradu. Umesto građenja izgledne karijere u nekom od ministarstava Kraljevine Srbije, pesnik je rešio da srpsku metropolu zameni provincijom i da pođe tamo gde je njegovim sunarodnicima tada bilo najteže. Pošao je na Kosmet, koji je još bio pod turskom vlašću, gde će godinama predstavljati rame za plakanje preostalim obespravljenim Srbima u ovim krajevima.
Već prvi utisci novog srpskog konzula u Prištini kao da su odslikavali sve kontraste života u ovoj srpskoj oblasti:
- Nigde valjda nisu životne prilike tako bedne a život bez draži kao ovde. Pa ipak nigde nisam video da je duša tako slatka kao ovde - pisao je Rakić svom prijatelju, diplomati Jovanu Jovanoviću Pižonu.
Slično je ovu žilu kucavicu srpske srednjovekovne države doživeo i pesnik i pravnik Vojislav Ilić, koji je Kosovo poredio sa ”cvećem koje plače”.
Čim je stigao u Prištinu Rakiću su se njegovi kosmetski sunarodnici praktično svakog dana žalili na zulume islamiziranih Albanaca, koji su imali povlašćeni položaj kod turske okupacione vlasti. Tanana pesnička duša je svaku njihovu muku odbolovala i o svemu što je videla i čula neprestano izveštavala Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu.
POSLE šest godina provedenih u dolini plača Rakić se 1911. vraća u Beograd, da preuzme Konzularno odeljenje Ministarstva inostranih dela, ali se na tom visokom diplomatskom položaju veoma kratko zadržava. S jeseni 1912, kad je najzad došlo vreme da se Kosmet oslobodi od Turaka, pesnik odlazi u šumu i priključuje se dobrovoljcima vojvode Vuka, odnosno potpukovnika Vojina Popovića, koji se već pročuo po borbama s Turcima u Makedoniji. Nekoliko dana kasnije vojvoda Vuk će se, goneći tursku vojsku, svojim vojnicima na Kosovu polju obratiti rečima:
- Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se zove ovo mesto?
Svi su ga netremice gledali:
- Ovde, gde mi sada stojimo - nastavio je on - na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara. To je Gazimestan, na kome je Obilić...
U stroju njegovih boraca bio je i Milan Rakić, koji je za istoriju posvedočio o onome što se tog trenutka desilo:
- Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju!
MITOM Kosova, koje su Srbi sanjali više od pet vekova, bili su opsednuti i neki drugi južnoslovenski narodi, o čemu svedoči i jedno pismo velikog hrvatskog kipara Ivana Meštrovića. Pismo je pisano 1913, povodom kampanje koju su te godine neki austrijski listovi vodili za pripajanje Kosova i Metohije tek stvorenoj državi Albaniji, kojom je upravljao austrijski grof Vilhelm Vido. Pošto je bečki ”Di cajt” odbio da štampa njegov tekst, Meštrović ga je 14. januara 1913. objavio u splitskoj ”Slobodi”. ”Sloboda” je zbog toga odmah bila zabranjena, pa je veliki kipar četiri dana kasnije ovaj svoj rad kao otvoreno pismo štampao u listu ”Dubrovnik”:
"Da bi se to polje (Kosovo) oslobodilo plakale su pet stotina godina naše majke, i mi svi smo njihovim suzama bili zadojeni sa mlijekom, zavjetujući se da ćemo historijski poraz svojom krvlju osvetiti. Pa tako se, evo, sad i desilo, i to nam je Polje zato odveć skupo da bismo ga ma kome mogli da ustupimo".
Meštrović je bio kategoričan:
- Htio bih prvi prije da umrem za tu svetinju mog naroda, nego da joj dopustim obesvjećenje; jer moje štatue, koje su se u Beču gledale, iz toga su Polja iznikle.
TRIDESETAK godina kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, klima za pripajanje Kosova i Metohije Albaniji ipak će se, bar nakratko, promeniti. Kosmetski Albanci, koji su se tada Šiptarima zvali, dočekaće 1941. italijanske fašiste i nemačke naciste raširenih ruku, a kad su im Hitler i Musolini omogućili da pripajanjem ove srpske oblasti Albaniji stvore Veliku Albaniju njihovoj sreći nije bilo kraja.
- U najvećem dijelu Kosmeta šiptarske mase fašističke okupatore, a naročito Nemce, smatraju oslobodiocima i najvećim prijateljima - izveštavao je 31. januara 1944. sa lica mesta Titov Centralni komitet, njegov poverenik u ovom delu okupirane Srbije i Jugoslavije Pavle Jovićević.
Objasnio je i poreklo te ljubavi:
- Okupatori su im dali pravo na nošenje oružja, dozvolili im pljačku, iseljavanje i ubijanje svih onih koji nisu Šiptari.
Tako će za vreme okupacije sa Kosova i Metohije biti proterano nekoliko hiljada Srba koji su se posle povlačenja Turaka iz ovih krajeva vratili i naselili u ovaj deo Srbije.
Zbog toga ljubav između kosmetskih Albanaca i nemačkih nacista nije kopnila čak ni pred samu Hitlerovu propast:
- Albanski živalj na Kosmetu stoji i dalje uz okupatora - javljao je leta 1944. Titu lično njegov izaslanik u Albaniji Dušan Mugoša.
Ovaj čovek je Titu javljao je da među kosmetskim Albancima postoje tri struje i da se ”sve tri bore za odbranu granica Velike Albanije.”

ŽAL ZA NACISTIMA

DESETINE hiljada ostrašćenih kosmetskih Albanaca neće moći da prežale ni raspad Velike Albanije, ni Hitlerov slom u Srbiji krajem 1944. Boreći se protiv vraćanja Kosmeta u sastav Srbije i Jugoslavije njihove vođe će tada organizovati masovnu oružanu pobunu, koju su Titove jedinice ugušile posle višemesečnih borbi, zavodeći nakratko i vojnu upravu u ovoj oblasti.
Hiljade Srba koje su albanski separatisti tokom rata proterali sa Kosova i Metohije ni posle savladavanja ove pobune nisu imali prilike da se vrate na svoja ognjišta i da, kao njihovi preci 1912, još jedanput poljube kosmetsku zemlju. Tek uspostavljena Titova vlast im je, na zahtev albanskih političkih prvaka, marta 1945. zabranila povratak u ovaj deo Srbije.
Ova velika nepravda učinjena je da bi se, kako je rečeno, ”jednom za svagda” zaustavio ”međusobni razdor i borba između Srba i Šiptara”.
Nepunih mesec dana kasnije politički lideri kosmetskih Albanaca i Srba će doći u Beograd da bi ”izrazili želju da se i mi, narodi Kosova i Metohije, prisajedinimo federalnoj, bratskoj Srbiji”.

VREME DOBRIH ODNOSA
ISTORIJA pamti i periode dobrih odnosa Srba i Albanaca.
Tako je, recimo, Dimitrije Dukađin, sin albanskog velikaša Leke Dukađinija, bio oženjen Komnenijom, ćerkom Stefana Prvovenčanog, unukom Stefana Nemanje.
Jedna od najznačajnijih ličnosti albanske prošlosti, Skender-beg, bio je sin crnogorskog gospodara Ivana Crnojevića i zvao se Staniša. Tri albanska katolička plemena Kastrati, Šalje i Beriše, smatraju se krvnim srodnicima crnogorskog plemena Kuči. I jedno od najranijih pominjanja Albanaca odnosno Arbanasa, kako su se tada zvali, vezano je za titulu Stefana Dušana, koji se sredinom 14. veka titulisao kao ”car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom”.
Jednom prilikom je Dositej Obradović pripadnike albanskog plemena Hormovita, s kojima je 1768/1769 živeo više od godinu, pitao zašto oni jedno svoje polje zovu Lepažita, kad je to srpska reč. ”More kaluđeru”, odgovorili su mu, ”ne čudi se tome. Mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili.”

IME I - ZNAČENJE
IME Šiptar, kako su se kosmetski Albanci nazivali sve do sedamdesetih godina prošlog veka, potiče od albanske reči Šljipnoj, koja znači razumem. Pri tom se misli na jezik, pa se može reći da ”oni sebe nazivaju ljudima koji razumeju svoj jezik”, piše jedan od najvećih etimologa bivše Jugoslavije, profesor Zagrebačkog sveučilišta Petar Skok.
(Nastavlja se)

NOVA KNJIGA O KOSOVU
OVAJ ekskluzivni feljton napravljen je na osnovu knjige našeg novinara Pere Simića "Kosovo - kloniranje prošlosti", koja će se u izdanju ”Narodne knjige” i ”Novosti” za desetak dana pojaviti na kioscima širom Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. U ovoj dokumentarnoj, bogato ilustrovanoj knjizi, javnosti se, pored niza malo poznatih, prvi put predočava i više od 30 dosad nepoznatih dokumenata, koji osvetljavaju korene albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji u poslednjih šezdesetak godina. Najveći broj ovih dokumenata, koje ni domaći ni strani istraživači do sada nisu koristili, autor je u poslednje tri godine otkrio i istražio u Titovom arhivu u Beogradu i u Diplomatskom arhivu Ministarstva spoljnih poslova SCG.