Hoće državu u državi

Piše: Pero Simić
GODINU dana posle Titovog obećanja liderima kosmetskih Šiptara da će im dati ”sva prava”, u Prištini je pripremljen dokument o što većem osamostaljivanju ove pokrajine od Srbije.
Ceo projekat je počivao na apsolutizaciji načela o ravnopravnosti srpskog i šiptarskog jezika u ovoj pokrajini i na vulgarizaciji političke parole o ravnopravnosti jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina, koje su se ovde narodnostima zvale.
Ideja je bila da se na osnovu bukvalno shvaćene ravnopravnosti jezika i ”naroda i narodnosti” cela ova srpska pokrajina - u kojoj žive ne samo Srbi i Crnogorci, već i Turci, muslimani, Cigani i druge etničke zajednice - identifikuje samo sa Šiptarima kao najbrojnijom entičkom zajednicom. U krajnjoj liniji da se ”ravnopravnost naroda i narodnosti” suspenduje u međuetničkim odnosima na Kosmetu, a da se upravo na osnovu te komunističke kovanice u odnosima i vezama pokrajine sa Srbijom, za Šiptare obezbedi ona vrsta ”ravnopravnosti” koju ti isti Šiptari kao narodnost nisu dozvoljavali srpskom i crnogorskom narodu na Kosovu i Metohiji, a kamoli tamošnjim nacionalnim manjinama.
NA tim premisama vođe kosmetskih Šiptara su aprila 1968. od Beograda zvanično tražile:
- Da smernice Izvršnog veća Srbije i uputstva republičkih organa uprave više ne budu obavezni za organe uprave ove pokrajine.
- Da pokrajinski organi uprave vrše sve poslove koji su saveznim propisima stavljeni u nadležnost republičkih organa, osim onih poslova koji su republičkim zakonom zadržani za isključivu nadležnost republičkih organa.
- Da se pokrajini obezedi sudska autonomija, da Kosmet dobije samostalni vrhovni sud, samostalno javno tužilaštvo, privredni sud i javno pravobranilaštvo.
Veli Deva, Fadilj Hodža i drugi šiptarski funkcioneri otvoreno su zahtevali:
- U oblasti organizovanja pravosuđa smatramo da autonomna pokrajina treba da ima sva prava koja sada imaju republike!
Apetiti su bili sve veći i veći: zahtevali su da se najviši pravni akt pokrajine više ne zove statut, već ”pokrajinski ustav”, a da Pokrajinska skupština umesto odluka može da donosi zakone.
OSOKOLJENI Titovom podrškom išli su i dalje: da bi pokrajinu što više udaljili od Srbije odlučili su da pojam Metohije, koja je svojim nazivom podsećala na srpski karakter ovih krajeva, po svaku cenu, izbace iz naziva ove pokrajine.
- Pojam Metohije - pisao je šiptarski vrh Kosmeta - ni u kom slučaju ne obuhvata šire područje od sliva (rečica) Pećke i Dečanske Bistrice. A svi relevantni domaći i strani izvori govore da Metohija obuhvata nekoliko desetina puta veću teritoriju koja se proteže od Mokre gore na severu do Šar-planine na jugu i od Dečanskih planina na istoku do Prokletija, Paštrika i Koritnika na zapadu. I da zaprema više od 4.300 kvadratnih kilometara.
Pozivajući se čak i na Konstantina Jirečeka i njegovu ”Istoriju Srba” tvrde da je oblast Kosova ”objedinjavala u saobraćajnom pogledu veoma široke teritorije u svojoj okolini”, a taj isti Jireček je pisao da je u 14. veku glavno mesto Kosova ”Priština samo selo”, a da su u Metohiji ”vrveli dalmatinski, grčki i domaći (srpski) trgovci”.
FAVORIZUJUĆI Kosovo, a anatemišući pojam Metohije, citirali su i druge istorijske izvore, a ti isti izvori su govorili da je pre najezde Turaka Metohija imala znatno veći značaj od Kosova i u saobraćajnom i u trgovačkom pogledu, jer su u Prizrenu Dubrovčani, uz Grke, najpoznatiji trgovci ovog dela Evrope, još u 14. veku imali svoje trgovačku koloniju i konzula.
Protivrečnosti u ovom dokumentu je bilo na pretek.
Pozivali su se i na turski list ”Prizren”, koji je sedamdesetih godina 19. veka u ovom metohijskom gradu izlazio na turskom i srpskom jeziku, što znači da su i same Osmanlije uvažavale i srpski karakter i značaj ovog kraja.
- Kosovo je istorijski najstarija administrativno-teritorijalna celina - pisali su oni previđajući da je Kosovski vilajet u drugoj polovini 19. veka stvorila turska okupatorska vlast, da je on samo delimično obuhvatao teritoriju ovog kraja, a da su Kosovo i Metohija prvi put postali ”administrativno-teritorijalna celina” Zakonom o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne kosovskometohijske oblasti. Taj zakon je donelo Predsedništvo Narodne skupštine Srbije, a stupio je na snagu 9. septembra 1945.
Poneseni Titovim obećanjem da će im dati ”sva prava”, komunistički lideri kosmetskih Šiptara demonstrirali su i nemalu ostrašćenost.
Navodili su da je ”teritorija koja se danas naziva Metohija poznata pod imenom Dukađin” i da bi ”bilo pravilnije, ukoliko želi da se zadrži kombinovani naziv, da se pokrajina naziva Autonomna Pokrajina Kosovo i Dukađin”, a dobro su znali da Metohija i Dukađin nisu sinonimi za isto. Da je Dukađin oblast na severu Albanije, a da Metohiju krste Dukađinom samo oni Šiptari koji time pokazuju teritorijalne pretenzije Albanije prema ovom delu Srbije.
Dali su oduška i sopstvenom cinizmu:
- Prizrenci, Podrimljani, Gorani, Đakovčani i slični (građani Metohije) mogu u regionalnom smislu da se osećaju i smatraju Kosovcima, isto kao što Aranđelovčani ili Topolci mogu da se smatraju i osećaju Šumadincima, ali ne i Kragujevčanima.
Na kraju dokumenta sledio je i zaključak:
- Na osnovu svega izloženog, u pogledu naziva Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, predlaže se sledeće: Da naziv Autonomne Pokrajine bude Kosovo, što je adekvatniji naziv za teritoriju ove pokrajine.
U jesen 1968. delegacija ove pokrajine sa ovim idejama dolazi u Beograd na svoj treći sastanak sa maršalom Titom.

PRAVI RAZLOG
PREMA svedočenju Kadrija Reufija, koji je 1968. bio potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije, ime Metohije je iz naziva ove pokrajine izbačeno ”pored ostalog, i zbog toga što Albanija tako (samo kao Kosovo) naziva našu pokrajinu”.
- Tamo, u Albaniji - objašnjavao je on - Metohija se ne pominje, oni taj deo nazivaju Dukađin.

BEŽIMO OD SVETA
IDEJU o totalnoj ravnopravnosti Šiptara odnosno Albanaca sa Kosova i Metohije ne samo sa kosmetskim Srbima, već i sa većinskim narodom Srbije, prvi je 25. septembra 1968. lansirao predsednik Pokrajinske skupštine Fadilj Hodža. On će tog dana na zajedničkoj sednici Pokrajinskog i Organizaciono-političkog veća Pokrajinske skupštine zahtevati ”ravnopravnost Albanaca sa svim NARODIMA” u Srbiji i Jugoslaviji.
Podržavajući presedane koje je Titov režim pravio sa nacionalnim manjinama, on će tada, aludirajući na neprincipijelna rešenja kojih nema ni u jednoj civilizovanoj zemlji sveta, izjaviti:
- Treba da bežimo što dalje od stranih modela.

IGRA REČI
TRAŽEĆI da ova pokrajina dobije svoj vrhovni sud, šiptarske vođe Kosmeta su se pozivale na "osećaj naroda" koji živi u autonomnoj pokrajini", a kada su pomislili da je to dovoljna argumentacija za ono što traže, eventualno buduće stanje su pretvorili u sadašnje i u istom ovom dokumentu pisali:
- Postojanje Vrhovnog suda Kosova i Metohije uslovljava odgovarajuće organizacije i drugih pravosudnih organa na nivou Pokrajine - javno tužilaštvo, privredni sud, javno pravobranilaštvo itd.
(Nastavlja se)