Srbija između dve vatre

Piše: Pero Simić
JOŠ pre nego što su vodeći funkcioneri kosmetskih Šiptara oktobra 1968. došli u Beograd na svoje treće zvanične razgovore sa Titom u poslednje dve godine, njegovo obećanje, dato februara 1967, da će im dati "sva prava", već je, bar u principu, bilo ispunjeno. Posebno ono najvažnije, da će Kosovo i Metohija istovremeno imati svoje direktno izabrane predstavnike i u vlastima Srbije i u organima jugoslovenske federacije.
Očiglednom podrškom koju je Tito dao osamostaljivanju Kosmeta od Srbije, to će već u startu postati klackalica za najraznovrsnije, često i veoma neprincipijelne pritiske na ovu republiku. I sa Kosmeta i iz vrha Jugoslavije, što će Srbiju, čiji je uticaj posle smene Rankovića i inače oslabljen, činiti još ranjivijom i u suštini neravnopravnom u odnosu na sve druge jugoslovenske republike koje u svom sastavu nisu imale nijednu pokrajinu.
IZMEĐU drugog i trećeg susreta sa njihovim vođama, Tito će prvi put da poseti Kosovo i Metohiju, što će rukovodstvo ove pokrajine ohrabriti da radikalizuju svoje zahteve. I da za njih, što izričito, što prećutno, snagom Titovog autoriteta, unapred dobiju podršku i naklonost centara moći u zemlji, a da Srbija u takvoj situaciji bude dovedena pred svršen čin.
Zato je spisak želja vođa ove nacionalne manjine iz dana u dan bivao sve veći. Od toga da dobiju punu sudsku autonomiju, da sami formiraju svoj vrhovni sud i samostalno donose svoje zakone, do toga da zastavu susedne Albanije ističu ne samo kao simbol svoje etničke zajednice, već i celog Kosmeta. Svi ti zahtevi bili su apriorno prihvaćeni, čak i onaj da se iz naziva ove pokrajine izbaci pojam Metohije, koji je svedočio o srpskom poreklu u karakteru ove pokrajine.
- Nama je ostavljeno da sami o tome odlučimo - saopšteno je u izveštaju Komisije za promenu Statuta Kosova i Metohije, podnetom Pokrajinskoj skupštini 16. septembra 1968.
U tom času, kad su videli da im se ispunjava, praktično, sve što traže, šiptarski lideri rešavaju da promene i svoje ime i da i na taj način se što više odvoje od Srbije, a približe Albaniji. I to, kako kažu, zbog jezičkih razloga:
- Postignuto je potpuno jedinstvo mišljenja - kaže se u ovom dokumentu - da je jezički adekvatnije upotrebljavati ”Albanac”, a ne ”Šiptar”.
U TAKVOJ atmosferi lider šiptarskih komunista Veli Deva 1. oktobra 1968. pismeno moli Tita da ”ispita mogućnost da što pre primi u posetu jednu delegaciju Pokrajinskog komiteta SK”.
Tito molbu prihvata, i tako 24. oktobra te godine dolazi do trećeg njegovog oficijelnog sastanka sa komunističkim prvacima ove pokrajine.
Veli Deva svom domaćinu referiše da je ”u šiptarskim masama u porastu ugled SKJ i druga Tita”, da iz njihovih redova sve više ”rastu progresivne snage, radnička klasa i napredna inteligencija”, da je ”osnovno raspoloženje u šiptarskim masama dobro i zdravo”.
Kao uzgredno primećuje da ”određene snage” među pripadnicima ove nacionalne manjine traže da Kosmet dobije status republike i da se, samim tim, odvoji od Srbije, ali ne pominje da se među tim ”određenim snagama” nalaze i neki od najistaknutijih zvaničnika ove srpske pokrajine.
Dodaje da je tim povodom bilo čak i javnih demonstracija na Kosovu i Metohiji, ali ublažavajući ove incidente odmah ističe kako su parole ”Hoćemo Republiku” bile propraćene ”socijalističkim parolama: "Bratstvo i jedinstvo", "Živio SK", "Živio Tito".
IZUZEV jedne kraće upadice, u kojoj se složio sa Devinim stavom da će protiv ovih pojava ”biti potrebne i određene administrativne mere”, Tito ove otvorene zahteve za narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije uopšte nije komentarisao. Čak je šiptarske lidere ove pokrajine potpuno amnestirao od odgovornosti za izbijanje ovih separatističkih nereda, tvrdeći da je sve ovo delo ”neprijatelja Jugoslavije koji spolja rovare protiv naših interesa”.
Vraćajući se u središnjem delu ovog razgovora na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i pretvaranje ove pokrajine u republiku, Tito će ovaj zahtev odbiti, ali, po svemu sudeći, ne iz nekih načelnih već sasvim pragmatičnih razloga:
- Sa stvaranjem republike Kosmeta stvorio bi se presedan i za Vojvodinu, a možda bi se još neko našao ko bi takođe tražio status republike.
- Rešenje je - naglasio je on - u sadržajnom obogaćivanju uloge, mesta, prava i statusa Autonomne Pokrajine Kosmeta. Reč je o takvom sadržajnom obogaćivanju Autonomne Pokrajine koje će obezbediti punu ravnopravnost.
Tito je od Srbije tražio ne samo razumevanje za ovo ”obogaćivanje”, već i izdvajanje ”još više” materijalne pomoći za pokrajinu koja je težila da se odvoji od nje. Ulogu svog predsednika Centralnog komiteta SK Srbije, koji je prisustvovao ovom sastanku, Tito je sveo na najniže grane - posle obećanja koja je dao svojim gostima pitao ga je ”da li želi nešto da kaže”.
STAMBOLIĆ je želeo, pa je Tita i delegaciju Kosova i Metohije upozorio da pokrajinski javni tužilac Rezak Šalja i predsednik Vrhovnog suda ove pokrajine iako ”ispoljavaju nacionalističke tendencije ostaju na svojim dužnostima”.
Fadilj Hodža je ove proskribovane ličnosti uzeo u zaštitu, a Tito se u sve to uopšte nije mešao, kao da ga se to i ne tiče.
Stambolić je primetio da se i sam Hodža u dva svoja članka u ”Politici” zalagao za davanje jugoslovenskim nacionalnim manjinama prava na samoopredeljenje, ”što je dalo osnov za pokretanje ideje o stvaranju Republike Kosova i Metohije”, ali Tito ni ovo nije komentarisao.
Reagovao je samo kad je Stambolić izjavio da se na Kosmetu postavlja pitanje da i Jugoslavija, odnosno sam Tito, snosi deo odgovornosti za loše odnose sa Albanijom.
- Na strani Jugoslavije - rekao je - nema nikakve krivice za slabe odnose sa Albanijom.
Obaveze Kosova i Metohije prema Srbiji i Jugoslaviji nije pominjao, a što se tiče obaveza Beograda prema Prištini, ponovio je da se ”moraju naći sredstva za ubrzanje privrednog razvoja na Kosmetu”.

ĆUTANJE
KOLIKO je Srbija te 1968. bila u inferirnom položaju ponajbolje se vidi po tome što se povodom izbacivanja Metohije iz naziva njene južne pokrajine nije oglasio nijedan pripadnik njene političke elite, čak ni njeni intelektualci.
Uporno su ćutali, kao da su svi znali da iza svega ovoga stoji Tito lično.

MITRALJEZI I - TOPOVI
ZA nacionalnu homogenizaciju svojih sunarodnika i širenje mržnje prema Srbima i Srbiji, šiptarski ekstremisti, a sve više i zvaničnici, najviše su koristili kampanju koju je jugoslovenska policija 1955/1956. vodila u ovom delu Srbije za skupljanje nelegalnog oružja, koje su u najvećem broju slučajeva krili kosmetski Šiptari.
Zloupotrebljavajući činjenicu da je ovu legitimnu akciju odobrio Srbin Aleksandar Ranković, a previđajući okolnost da se ona odvijala uz izričito Titovo odobrenje, mnogi šiptarski predvodnici su ovaj potez jugoslovenske vlasti posle smene Rankovića godinama predstavljali kao klasičan primer srpskog terora na Kosmetu.
Ranković nije mogao da se brani od ovih neistina, Tito je o svemu ovome uporno ćutao, a anetema nad bivšim potpredsednikom SFRJ je bila takva da se niko nije usuđivao da saopšti pravu istinu o svemu ovome. Ona je predočena u Rankovićevim ”Dnevničkim zabeleškama”, objavljenim tek desetak godina posle njegove i Titove smrti. Tek tada je javnost saznala da je na Kosovu i Metohiji 1955/1956 pronađeno ”u dobro očuvanom i ispravnom stanju oko 26.000 komada raznih vrsta oružja”, od pištolja i bombi do mitraljeza i topova, a da je Tito svojevremeno ”oštro zamerio što se ovo oružje nije još ranije oduzelo”.

PRESEDAN
UZ obaveštenje da Veli Deva "smatra za potrebno i korisno da druga Tita informiše o nekim aktuelnim pitanjima iz političkog i društvenog života u AP Kosovo i Metohiji" doživotnom predsedniku SFRJ su njegovi saradnici skrenuli pažnju i na jedan presedan:
"Napominjemo isto tako", piše u belešci Grupe za društveno-politička pitanja Kabineta predsednika Republike, "da je ovaj zahtev došao direktno iz Pokrajinskog komiteta SK i da mi o njemu nismo konsultovali Centralni komitet SK Srbije".
Tito je prešao preko ovog upozorenja i ispod ovog upozorenja svojeručno napisao: "Primiti ću tu delegaciju kad se (s Briona) vratim u Beograd. T. "
(Nastavlja se)