Prozivka Ljubiše Živkovića

Piše: Pero Simić
Samo tridesetak dana posle Titove izjave šiptarskim vođama Kosova i Metohije da ovu pokrajinu ne može izdvojiti iz Srbije i dati joj status republike, već da je ”rešenje u sadržajnom obogaćivanju” njene uloge, širom Kosmeta izbile su masovne separatističke demonstracije njihovih sunarodnika.
Šef jugoslovenske države i njene vladajuće partije sa lica mesta je dobijao izveštaje agenata svoje vojne i civilne tajne policije, ali i od običnih građana, uznemirenih bezobzirnošću šiptarskih ekstremista, koji su rušili sve pred sobom.
Najodvažniji izveštaj napisao mu je, odmah po izbijanju demonstracija, Ljubiša Živković iz Prištine, koji je u desnom gornjem uglu svog potresnog pisma upisao ne samo datum, već i sat svog obraćanja Titu - "27. novembar 1968. u 19 časova".
OSLOVLJAVAJUĆI ga sa ”Druže Tito”, Živković u svom pismu, pisanom rukom, ćirilicom, kaže:
"Verujem da si obavešten, ali ja kao građanin ove zemlje ne mogu da vam ne pišem. Mi građani Prištine danas, 27. DžI od 14 časova doživljavamo katastrofu, umesto radost za doček praznika (Dan Republike Jugoslavije), a mi gledamo neprijatelje kako manifestuju sa parolama živela Albanija, Enver Hodži (njenom vođi), a mi skrštenih ruku posmatramo kako razbijaju izloge, prevrću kola putnička, udaraju nevine ljude na ulici."
"Molim vas", piše ovaj čovek", kako vi imate obraza kao državnik da hladnokrvno slušate obaveštenja od Veli Deve, (Ramadana) Vranića, Džavida (Nimanija) i svih ostalih partijskih rukovodilaca koji su lično krivi za sve. Žalosno je da posle 20 godina socijalističkog društva, prolivene krvi za slobodu, za stvaranje nove Jugoslavije, dozvoljavamo da se traži otcepljenje, komadanje naše zemlje, i to da traži narod koji je od kad se pamti uvek nanosio mnoga zla srpskom narodu. Uostalom, pustimo istoriju, ali sadašnje stanje na teritoriji Kosmeta je nepodnošljivo. Šta vi mislite, može li jednog dana doći do krvoprolića, kad mi i naša deca izgube glavu ne treba nam onda nikakva vlast koja bi dovodila red, jer kad bi poginuli na frontu ne bi nam bilo žao, znamo da smo se borili sa neprijateljem, a ovo gledamo od kuće, a oni sve razbijaju ono što smo za 20 godina stekli.
"ZAMISLITE, molim vas", nastavlja Živković, "da rulja pravi lom na ulicama, a Vranić, Deva i svi ostali rukovodioci partiski i rukovodioci vlasti održavaju sastanak i ne dozvoljavaju da se ništa protivu njih preduzme, već da se pregovara sa njima."
"Molim vas", pita Živković, "zar ne može da se sumnja na njih lično, zar se prema neprijatelju tako postupa?! Gledam televizor, a spiker u dnevniku iznosi o pripremi za Dan Republike (Jugoslavije), a mi zatvaramo se po kućama, a kada izađemo u grad imamo šta da vidimo, krš, lomljenja, paljenja, na šta vam ovo liči, mi koji doživljavamo ove događaje (smatramo) na haos, na izdaju, i za ovakvo stanje najveću krivicu svaljujemo na vas, druže Tito. Izgleda da vi možda niste obavešteni pravilno, ali vi ne verujete nijednom rukovodiocu Srbinu, a Šiptaru verujete."
Usledilo je i pitanje:
"Mislite li vi i na prevaru od strane nekih rukovodioca Šiptara koji vam se udvaraju, ulizuju sa jednom dobro smišljenom računicom i jednim dugoročnim planom za račun samo šiptarskog življa."
"Uostalom", ističe Živković, "ovaj slučaj i ove događaje veliki je minus za naše društvo koje ispoljava trulost i razjedinjenost. Mislite li vi da će neko od srpskog življa da ispali metak protiv agresora, bilo ko da je, Rusi ili Amerikanci, nama je ovo došlo do vrha i samo se očekuje da kipi usled uzavrelosti."
OVAJ hrabri čovek, koji je verovatno bio vojno lice, imao je toliko kuraži da Titu otvoreno kaže:
"Mislite li vi da će oficiri da se bore protiv onako kako se od njih očekuje? Jer zamislite da potporučnik, komandir voda ima platu od 110 novih dinara, a učitelj treba u 1969. godini prema predlogu da ima 110 novih dinara, a profesor 130 novih dinara, pa vas pitam jel to stimulans za rad. Mi odnosno društvo vata na svest, može li jednog dana da prevagne preko svest, pa da ispadne obrnuto za ovo ovakvo društvo, onak ko ima velike plate taj neka brani, a mi nemamo zašto?"
Poslednja rečenica Ljubiše Živkovića ispod koje je stavio potpis bila je još provokativnija:
"Ja kao građanin predlažem vam da se spustite malo dole i stvari bolje sagledate, pa da stanje sredite, inače ovakvo kakvo je sada rodiće se nešto gore jer narod ovog kraja nije dorastao za ovakvu demokratiju."
Drugi žitelj Kosova i Metohije, koji se prvih dana decembra 1968. obratio Titu, nije imao kuraži da potpiše svoje dramatično intonirano pismo:
"Nisam mogo a da ti se još odmah po dolasku iz Prištine ne požalim, jer je ovo teže od okupacije, a vjerujte da su to sve krivi oni koji su na položajima, a koji su 1941. godine okupatora sa pljeskanjem dočekali i tražili fašističku Albaniju."
"To je, druže Tito, istina", piše u ovom pismu, "oni su danas u vladi a oni danas podržavaju potpuno one poluintelektualce da tebe nazivaju i našu domovinu svim pogrdama, a verujte da ovi drugovi ovde ne mogu ništa jer imaju podršku od viših."
"Ja i moja porodica", žali se ovaj čovek, "živimo u strahu i svi pošteni i borci ove revolucije osećaju se nebezbedni, pa te molim jer u tebe jedino imamo puno poverenje i spas naših života i budućnosti."
NAREDNA rečenica još bolje oslikava dramu ovog čoveka:
"Moj sin je dao svoj život za današnju slobodu, eto to je moj udio, najdraži, a ja danas strahujem za ostale članove. Tebi jedino vjerujem da nas spasiš i mnogo te molim da preduzmeš i nama za još ovo života učiniš da bez straha proživimo", piše na kraju ovog pisma.
Autor trećeg pisma, koje je doživotni predsednik SFRJ tih dana dobio sa Kosova i Metohije, predstavio se Titu kao ”jedan običan građanin, iskreni pobornik svih vaših ideja za koje se borite” kaže:
"Kao običan građanin naše socijalističke zemlje", piše on, "veoma sam zabrinut jednom činjenicom koja me je prenerazila i dala na razmišljanje. U nemilim događajima koji su se odigrali u Prištini, centru i srcu Pokrajine, u prvim redovima među demonstrantima bila su deca najviših rukovodioca Pokrajine albanske narodnosti, pa se postavlja pitanje kako je moguće tako nešto da se zbije."
"Ili su deca", zaključuje ovaj čovek, "van domašaja svojih roditelja, zavedena, što ne bi smelo da se desi, ili se igra na dve karte: ti se tata bori i brani ove pozicije, a ja ću se pridružiti ovoj drugoj grupi i liniji, ako se suprotno desi od onoga za šta se borimo, ti ćeš mene poštedeti ako bude vruće i obratno: ako tebe treba štititi tu sam ja."
Pisac ovog pisma opisuje i jedan težak incident sina vodećeg šiptarskog komuniste Fadilja Hodže, koji je u hotelu ”Božur” u Prištini tražio od konobara da ga posluže sa jednom srpskom glavom! Pitajući se ”čemu nas to vodi”, pisac ovog pisma na kraju kaže:
"Osećam neki bol u duši pa sam želeo da na ovaj način i Vas upoznam a radi olakšanja."

TITO AMNESTIRA SEPARATISTE!
VELIKE separatističke demonstracije na Kosovu i Metohiji, prve od njegovog dolaska na vlast, Tita su zatekle u Jajcu, gde je došao na proslavu 25-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a.
Njegova reakcija na ono što se dešavalo na ulicama mnogih kosmetskih gradova, na kojima su separatisti lomili sve na šta su naišli, bila je veoma mlaka:
- Riječ je o jednoj grupi, koja je nahuškala jedan manji dio omladine i studenata, koji su razbijali izloge, kao što to čine na Zapadu, ili u gotovo svim zemljama - rekao je Tito 30. novembra 1968. na konferenciji za novinare u Jajcu.
- Malo ko - istakao je on - nema takvih stvari. Šta sada tu treba dramatizirati?!
(Nastavlja se)