Zastava samo početak

Piše: Pero Simić
NIJE čestito prošlo ni dvadesetak dana od Titove mlake reakcije na masovne antisrpske i antijugoslovenske demonstracije na Kosovu i Metohiji (”toga ima u gotovo svim zemljama”), a lideri kosmetskih Šiptara, koji su počeli Albancima da se nazivaju, proširili su svoj separatistički virus i na Makedoniju i jug centralne Srbije.
Njihovi sunarodnici su se najpre oglasili u Tetovu, 22. decembra 1968, a neposredan povod za nerede na ulicama ovog grada bilo je isticanje zastave države Albanije na radnji nekog tetovskog Albanca, koju je, navodno, skinuo jedan Makedonac.
U demonstracijama su, kako se kaže u informaciji Sekretarijata Centralnog komiteta SK Makedonije upućenoj Titu, učestvovali ”uglavnom prosvetni radnici, lekari, učenici i neki drugi intelektualci - Albanci”. Posle intervencije političkih funkcionera, demonstranti su se razišli, ali sutradan je došlo do novih, još masovnijih demonstracija u kojima je ”učestvovalo nekoliko stotina pripadnika albanske narodnosti”.
"Oni su se", kaže se u ovom dokumentu, "kretali ulicama grada, upali su u neke javne institucije i naneli materijalnu štetu. Upali su u Opštinski komitet SK Tetova, u banku, gimnaziju i u jednu osmogodišnju školu.
U INFORMACIJI se daje i konkretniji opis onoga što se desilo:
"Ceni se da je u ovim demonstracijama bilo oko 300 bukača koji su se naročito upadljivo isticali na gradskom trgu u masi pasivnih posmatrača. Zapaženo je da je više njih koji su ranije bili osuđivani na više godina robije zbog neprijateljske delatnosti, kao i izvestan broj intelektualaca - prosvetnih radnika i lekara - zatim izvestan broj emisara iz drugih krajeva i više doseljenika sa Kosova, koji su ovde naseljeni poslednje dve-tri godine."
Usledila je i ključna rečenica koja pokazuje kako su vođe albanskih separatista reagovale na odluku jugoslovenskih vlasti da jugoslovenskim Albancima dozvole da zastavu susedne Albanije upotrebljavaju kao najvažniji simbol svoje identifikacije:
"Treba istaći kao karakteristične komentare demonstranata", ističe se u ovom dokumentu, "da je `dobijanje zastave samo početak`, da `bitku tek treba izvojevati` i da `kad postoje dve Nemačke i dve Koreje, mogu postojati i dve Albanije`".
Titu je saopšten i podatak da su se demonstranti ”razišli tek posle energičnije intervencije organa milicije, nešto oko 18 časova”.
Mesec dana kasnije, januara 1969, rukovodstvima Titove partije u Srbiji su se na divljanje albanskih separatista žalili i stanovnici sela Buštranje u preševskoj opštini. Njihovo pismo, koje su potpisala 42 žitelja ovog sela, bilo je dramatično intonirano.
"Draga braćo, pomozite nam", apeluju oni već na početku svog obraćanja rukovodstvima SK centralne Srbije.
"Selo Buštranja je", predstavljaju oni svoje mesto, "dalo nekoliko prvoboraca i boraca Narodnooslobodilačkog rata, da ih ne navodimo po imenu - svi su Srbi. Naše selo je dvonacionalno - u njemu žive Srbi i Albanci. U toku rata dali smo velike žrtve. Ostalo je mnogo žena bez muževa i majki bez dece, deca bez jednog ili oba roditelja, brat bez brata i sestra bez brata.
UZ PODSEĆANJE da su u ratu klicali Titu i partiji, a da su najviše stradali od Nemaca, Bugara, ”ali, ruku na srce, i od Albanaca”, meštani ovog sela kažu:
"Bilo kako bilo, sve je to prošlo i verovali smo da je iskovano bratstvo i jedinstvo i da je ono trajno rešeno. Posle 25 godina vidimo koliko je `skovano`. Danas se osećamo kao da smo potčinjeni - i jeste tako - kao da su jednaka prava samo san, kao da živimo u vremenu od pre sto godina, kao da je ponovo (kao za vreme Turaka) povučena granica preko Ristovca."
"Stanje se", dodaju oni, "posebno pogoršalo posle separatističkih demonstracija na Kosmetu, novembra 1968. Situacija je takva da svojina nije više sigurna. Dešava se neretko da u svojoj sopstvenoj njivi Srbin bude pretučen samo zato što opomene Albanca rečima: `Zar ovo nije sramota što činiš, zašto mi praviš štetu?` Na ove reči Albanac je u stanju da odmah kidiše na vlasnika njive nožem ili tojagom - isprebija čoveka, i nikom ništa. Takvih je slučajeva kod nas u selu bilo za kratko vreme šest, a bilo bi ih i više da se Srbi nisu sklanjali".
MEŠTANI ovog sela ne znaju šta im je činiti:
"Jednostavno nas mrze", pišu oni i skreću pažnju i na čudno ponašanje načelnika vojnog odseka preševske opštine Saćipija Ajrulu:
"Na jednoj sednici Skupštine opštine Ajrula je odredio radna mesta koja će zauzimati Albanci a koja Srbi. Izneo je i da broj milicionera treba da bude 9:2 u korist Albanaca, da Srbe direktore treba smeniti, a na njihova mesta postaviti odmah Albance. Na primedbu odbornika da taj predlog nije dobar, Ajrula zapovednički kaže: `Kome se ne sviđa, eno mu Šumadija!`"
"Osećamo se kao da živimo u pravoj Albaniji", žale se meštani Buštranje, i kao primer navode kako je uoči dočeka Nove 1969. predsednik opštine Preševo dva puta dolazio u jedno susedno selo da bi intervenisao da se u centru sela zaleprša zastava Albanije, a kada je neko skinuo jugoslovensku zastavu iz sela Buštranje, komšije Albanci su im odgovorili: ”Dali ste viku nizašta, zastava je srušena od vetra!”
"Mi dobro znamo", poručuju na kraju žitelji ovog sela, "da se za tu jugoslovensku zastavu oni nisu borili. Oni se sada bore za svoju, i prave Albaniju u Srbiji. Tada nisu imali vremena, jer su bili protiv nas zajedno sa Nemcima"!

SVE SE ZNALO
O ORGANIZOVANJU masovnih separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji novembra 1968. Služba državne bezbednosti Srbije je znala mesec dana ranije. Prve informacije o tome je prikupio Mehmet Šoši, šef SDB na Kosmetu, i istog časa prosledio ih načelniku SDB Srbije Rajku Đakoviću.
Đaković je, kako je sam svedočio, odmah otišao u Prištinu i u prisustvu Šošija o svemu ovome obavestio predsednika Pokrajinskog komiteta SK Velija Devu.
- Šta je, Rajko - pitao je Deva - jesi li i ti naseo Šošinim informacijama, kao da radi stara (Rankovićeva) UDB-a!

PROTERIVANjE UČITELJA
MEŠTANI Buštranje upoznali su Tita i o tome kako su Albanci iz ovog sela proterali lokalnog učitelja srpske dece.
Uz školu koju su svojevremeno u selu zajedno podigli Srbi i Albanci napravljeni su i stanovi za učitelje. Ulaz jednog stana je pogrešno postavljen, pa je učitelja i njegovu porodicu mogao da uznemirava svako ko je hteo.
"Omladinci albanske narodnosti su to", pišu meštani Buštranje "i činili, a kad je učitelj opomenuo roditelje Albance, oni su postali još nasrtljiviji. Udružili su se protiv učitelja i počeli da lansiraju razne klevete o njemu".
Da bi se izbegao konflikt, meštani Buštranje su rešili da prošire učiteljev stan kako bi izbili vrata na drugu stranu s koje niko ne bi mogao da ga uznemirava.
"Kad smo to učinili", "nastavljaju meštani Buštranje "tek onda su za učitelja i sve nas nastale velike muke. Čim je stan proširen, Albanci su se dogovorili da ga preko noći poruše, a na jednom zboru tražili su da učitelj napusti selo".
Pod firmom smirivanja duhova u tome ih je podržao i predsednik SO Preševo i tako je učitelj ovog sela, ni kriv ni dužan, morao da se odseli iz Buštranje.
(Nastavlja se)