Tito - šiptarska majka

ČETIRI meseca posle informacije Službe državne bezbednosti da se među vođama šiptarskih ekstremista na Kosmetu nalazi i sin pripadnika SS trupa i da političko rukovodstvo ove pokrajine ”iz raznoraznih razloga” nije u stanju da izađe na kraj sa tamošnjim separatistima, Tito je 27. aprila 1970. ponovo primio delegaciju Kosova i Metohije. Bio je to njihov četvrti susret od leta 1966, ali prvi posle masovnih separatističkih demontracija organizovanih širom Kosmeta krajem novembra 1968.

Ovaj razgovor je počeo kao da se u ovoj pokrajini ništa loše nije desilo. Veli Deva je zahvalio Titu na pažnji sa kojom prati ”našu situaciju”, ali i za razmevanje i podršku koju daje ”komunistima i radnim ljudima Kosova”, moleći ga da nađe vremena ”da još jedanput poseti našu pokrajinu”.

- Zašto samo još jedanput - pita Tito.

- Ove godine - dobacuje Deva.

U sličnom, ležernom tonu - kao da šiptarske vođe sa Kosmeta nisu sve otvorenije ugrožavale teritorijalni integritet Jugoslavije - protekao je praktično ceo ovaj razgovor.

- Mi mislimo - rekao je samouvereno Deva - da je u Pokrajini onako kako mi osećamo. Da je prebrođena situacija koja je bila stvorena novembra 1968. i da Savez komunista i ostale naše snage drže stvari u svojim rukama.

I SLIKA koju je Titu o Kosovu i Metohiji ponudio Fadilj Hodža bila je daleko od stvarnosti:

- Tamo se (na Kosmetu) stvara bratstvo i jedinstvo konkretno i neposredno. I to zahvaljujući onoj vašoj viziji, druže Tito, koju je CK Saveza komunista Jugoslavije od prvih dana, čak od 1937, pa na ovamo, a posebno od rata pa posle rata, unosio u nas komuniste, a onda preko nas u sve slojeve i u sve mase, za jedno dosledno marksističko gledanje na nacionalno pitanje i za jedno dosledno sprovođenje toga u život, te nacionalne politike.

- Još jednu stvar da vam kažem - nastavio je ovaj lukavi političar. - Otkad ste vi bili na Kosovu prošlo je vreme i vreme, ljudi su pričali po selima, po radionicama, svugde. To je bila velika podrška za nas tamo, za kadrove na Kosovu, za sporovođenje politike SKJ. To je narod koji je dugo i gažen i zloupotrebljavan. Nisu imali majku svoju i oni u vama, u Savezu komunista, gledaju svoju majku, svoju ideologiju, svoje shvatanje i to je velika stvar bila, druže Tito.

- U redu, ja obećavam da ću doći ove godine. Sad videćemo kada. Neće imati drugovi iz Srbije ništa protiv toga - reče Tito ironično.

- Naprotiv - odgovori mu predsednik Centralnog komiteta SK Srbije Marko Nikezić.

Već posle godinu dana, čim je izabran novi predsednik Pokrajinskog komiteta SK Mahmut Bakali, Tito ponovo, po peti put, prima delegaciju ove pokrajine. Bakali na ovaj susret dolazi sa velikim teretom na leđima, jer je odmah po njegovom izboru za šefa kosmetskih komunista došlo da velike deobe među članovima Pokrajinskog komiteta.

POVOD je bio tek okončani popis stanovništva, čiji su rezultati primljeni s nevericom u celokupnoj jugoslovenskoj javnosti, jer je prema njima ispalo da je za poslednjih deset godina broj Albanaca na Kosovu i Metohiji povećan za 42 odsto, a Srba samo za 0,7 odsto, dok je broj Crnogoraca smanjen za 16, a Turaka čak 53 odsto. Ovi neočekivani podaci izazvali su sumnje Kadrija Reufija, Jove Šotre, Novice Stojanovića, Miloša Sekulovića i nekoliko drugih članova Pokrajinskog komiteta u regularnost popisa stanovništva, ali ih je albanska većina u ovom forumu pokušala da ućutka.

U takvoj atmosferi, Tito svoje goste sa Kosova i Metohije 1. jula 1971. dočekuje s pitanjem:

- Da li je neko od vas čitao Bibliju. Neki jeste. Evo, ja sam kao onaj Job, koji je oboleo, pa na đubrištu sedeo i samo loše vesti dobivao. Ništa dobroga, samo loše. Da barem čujem vas ovde, da vidim.

BAKALI je poziv Tita da mu priča samo ono što bi moglo zvučati dobro jedva dočekao. Zato mu se on najpre predstavlja, pa zahvaljuje na prijemu i izražava nadu da će nastaviti sa praksom, kao što je činio i ”dok je drug Velija bio predsednik PK”, da ”češće neposredno razgovara” sa predstavnicima Kosmeta, za koje su ti susreti ”od ogromnog značaja”.

Bakali usput informiše Tita i o onoj sednici Pokrajinskog komiteta SK, na kojoj je došlo do otvorene deobe vodećih komunističkih funkcionera u Pokrajini na nacionalnoj osnovi, ali, slušajući domaćinov savet da mu ne govori loše vesti, kaže da ga ”neće opterećivati nekim našim nedostacima na Kosovu”.

- Želim da i ovog puta - euforično govori Bakali - izrazim to da su ljubav, toplina, simpatije i srdačnost, kojim su vas građani Kosova i radni ljudi svih naroda i narodnosti primili u toku vaše posete Kosovu, prosto izraz ljubavi prema vašoj ličnosti. Ali, preko toga i odanosti prema politici SKJ koju vi inspirišete i koju SK na Kosovu dosledno sprovodi u život.

Tito mu je uzvratio da su priče o nejedinstvu u Pokrajinskom komitetu SK predimenzionisane, a tvrdnje o navodnim pritiscima prilikom popisa stanovništva izmišljene.

Poveravajući se svojim gostima, Tito kaže da bi vrlo rado pustio svoju funkciju šefa države, jer mu to ”veže ruke kao rukovodiocu Saveza komunista”. "To ne mogu učiniti, jer je u pitanju i Vojska, koju moram držati." Saopštava im čak i ideju o državnom udaru koji, navodno, priprema:

- Ako ne bude išlo drugačije, bolje je da ja unutra napravim red sopstvenim snagama - bilo vojnim ili uz pomoć radničke klase - nego da mi dođu Rusi ili neki drugi.

Za razliku od rukovodstva nekih jugoslovenskih republika, Tito posle svega kaže da Pokrajinski komitet ”pravilno postupa” i od lidera ove pokrajine nalazi za potrebno da traži samo jedno:

- Dajte mi podršku kao komunisti.



BEZ KOMENTARA

DVA meseca pre petog razgovora sa delegacijom Kosmeta, Tito se u Beogradu sreo sa najužim rukovodstvom Službe državne bezbednosti Jugoslavije.

Uz podatak da u zemlji paralelno funkcioniše 13 različih službi bezbednosti, šef jugoslovenske SDB Borče Samonikov preneo je Titu u ovom razgovoru i jednu veoma važnu informaciju o rukovodstvu Kosova i Metohije.

Saopštio mu je da je SDB na Kosmetu ”znala i dan i sat kada (novembra 1968) treba da dođe do demonstracija”, ali da po nalogu političkog vrha Kosmeta SDB Jugoslavije o tome nije obaveštena.

Tito ovu informaciju uopšte nije komentarisao ni aprila 1971, u razgovoru sa delegacijom SDB, ni dva meseca kasnije, prilikom susreta sa liderima Kosova i Metohije.