Srbi traže ravnopravnost

Piše: Pero Simić
ČIM su srpski studenti Pravnog i Filozofskog fakulteta Prištinskog univerziteta početkom decembra 1971. na svojim zborovima zatražili da im se obezbedi ravnopravnost sa njihovim albanskim kolegama, predsednik Pokrajinskog komiteta SK Kosova Mahmut Bakali se telefonom javio Titovom kabinetu u Beogradu.
- Skupovi studenata srpske i crnogorske nacionalnosti su - poručuje on Titu 3. decembra 1971. godine - na vrlo organizovan način pripremani već nekoliko dana.
- Na njima se sa pripremljenim referatima i diskusijama istupalo sa tezom o navodnoj majorizaciji i o teškom materijalnom položaju studenata srpske i crnogorske nacionalnosti - tvrdi Bakali u svojoj telefonskoj informaciji koja je odmah u pismenoj formi prosleđena Titu.
A neravnopravnost srpskih i crnogorskih studenata uopšte nije bila navodna: od 1.723 mesta u studentskim domovima, koje je država izdašno finansirala, srpskim i crnogorskim akademcima dodeljeno je samo 136 mesta, duplo manje nego što im je pripadalo.
Srpski i crnogorski studenti tražili su na ovim skupovima ne samo da dobiju više mesta u studentskim domovima, gde je smeštaj bio gotovo besplatan, a uslovi rada znatno povoljniji nego u iznajmljenim stanovima, već i da im diplome budu ispisane na njihovom maternjem, srpskohrvatskom jeziku. Tražili su i da redakciju ”Novog sveta”, studentskog lista na ovom univerzitetu koji je bio namenjen baš njima, vodi neki srpski student, a ne Albanac, kako je tada bilo, a izneli su i jedan politički zahtev. Zahtevali su da se smeni rukovodstvo Saveza studenata Kosova koje je do poslednjeg trenutka podržavalo zahteve lidera Saveza studenata Hrvatske i studentske organizacije Zagrebačkog sveučilišta da se jugoslovenska država razbije, a da se Hrvatska odmah primi u Ujedinjene nacije.
SVE ove legitimne zahteve Bakali ocenjuje kao ”eskalaciju srpskog šovinizma”, da bi na kraju, kad mu se učinilo da je dovoljno preuveličao opasnost od ovih opravdanih zahteva, spustio loptu:
- Situacija na Pravnom fakultetu je već smirena, i studenti su se razišli. Ostaje da se rasturi skup na Filozofskom fakultetu.
Istog časa kada se javio Titovom kabinetu, Bakali je srpske i crnogorske funkcionere ove pokrajine naterao da svoje sunarodnike na Filozofskom fakultetu ubeđuju kako zahtevom za ravnopravnošću sa albanskim studentima traže previše. U tome su uspeli, pa je predsednik Pokrajinskog komiteta SK sutradan, 4. decembra 1971, Kabinetu predsednika Republike javljao da je ”situacija na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Prištini smirena još juče u podne”, što znači da je njegovo javljanje Titovom kabinetu bilo nepotrebno dramski dozirano.
- Skrenuta je pažnja - izveštavao je Bakali - na reakcionarnost njihovih postupaka, posle čega su se studenti mirno razišli.
I IZ ovog obrta on pokušava da izvuče dobit za studente albanske nacionalne manjine, koju Bakali više ne zove ni narodnošću, već nacionalnošću:
- U međuvremenu nije bilo nikakvih ekscesa ni sa strane studenata albanske nacionalnosti.
I ovu priliku Bakali koristi da skrene pažnju na sebe:
- O ovom problemu razgovarano je danas i na proširenoj sednici Sekretarijata Pokrajinskog komiteta, a sutra će se time ponovo pozabaviti Univerzitetski komitet SK. Na sastanku će se posvetiti najveća pažnja daljem jačanju uloge SK na Univerzitetu, kao i jačanju borbe protiv raznih tendencija, kojima se unosi antisamoupravno i nacionalističko podvajanje među studentima.
I završna rečenica koju Bakali izgovara u ovom drugom telefonskom javljanju Titovom kabinetu svedoči više o njemu nego o onome što se stvarno dešavalo na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Prištini:
- Situacija na Univerzitetu je normalna.
Četiri godine kasnije na Kosmetu je otkrivena velika separatistička grupa albanskih ekstremista, koji su pripremali otcepljenje ove srpske pokrajine i drugih delova Jugoslavije u kojima živi albanski živalj i njihovo pripajanje Albaniji.
Većina njih ranije je bila osuđivana za subverzivnu delatnost protiv Jugoslavije, a osmorica su bili članovi Saveza komunista.
- Karakter ove grupe - izjavio je Bakali oktobra 1975. na sednici Predsedništva SKJ - isti je kao što je bio slučaj sa grupama otkrivenim 1968. i 1969. i ranije.
- Pitanje je sada - rekao je on - šta je sve uslovilo i omogućilo ponovno neprijateljsko organizovanje i delovanje u uslovima umnogome poboljšanog socijalnog, ekonomskog i kulturnog položaja Albanaca na Kosovu, čime se ranije hranio albanski iredentizam.
Iako je bio najpozvaniji da to učini, Bakali nije ni pokušao da odgovori na ovo pitanje.
Nije to pokušao ni Tito, koji je prisustvovao ovom sastanku vrha SKJ, niti bilo ko od njegovih najbližih saradnika.
Ponašali su se kao da se to ni njih, ni Jugoslavije uopšte ne tiče.

SAVET IZ TIRANE
PRIPADNICI ove separatističke grupe su, kako je utvrđeno u istrazi, uspostavili vezu i sa ambasadom Albanije u Beogradu. Predstavnici ove zemlje, koja je bila poslednji bastion staljinizma, savetovali su im ”da se bore za ostvarivanje svojih prava kroz Ustav SFRJ”!
Dvojica članova ove grupe obratili su se i poslanstvu Albanije u Beču, gde su dobili ”knjige i brošure propagandnog karaktera koje su bile ideološka osnova svih njihovih pamfleta”.

MUZU OVCE, KRADU KOKOŠKE
ČETIRI godine posle hapšenja separatističke grupe koju su sačinjavala 34 albanska ekstremista sa Kosmeta, Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve obratio se 10. septembra 1979. Komisiji za odnose sa verskim zajednicama Saveznog izvršnog veća:
"Sestre iz manastira Devič žalile su se, usmeno i pismeno, Skupštini opštine i Stanici milicije u Srbici da i od početka proleća, gotovo svakog dana, čobani iz Vojvodića, osobito Batalovi kao i sin Sinanov, čine štetu, lome voće, čupaju po bašti usev, teraju manastirske ovce dalje od manstira pa ih pomuzu, kradu jaja i kokoške, napadaju sestre kamenjem, dobacuju im nepristojne reči, psovke i šovinističkim izrazima teraju ih iz manstira i ovog kraja, jer je to, vele, `naše`."
(NASTAVIĆE SE)