Albanija traži Kosovo

Piše: Pero Simić
JOŠ za života maršala Tita, koji je kosmetskim Albancima omogućio da u Srbiji i Jugoslaviji imaju kolektivna prava koja nije imala nijedna nacionalna manjina u svetu, Albanija je sve otvorenije pokazivala aspiracije prema Kosovu i Metohiji. Najizolovanija i najsiromašnija zemlja u Evropi je iz sve češćih kontakata sa svojim kosmetskim sunarodnicima u dogovoru sa Prištinom sve više istiskivala zvanične srpske i jugoslovenske organe i sve intenzivnije širila virus separatizma na Kosovu i Metohiji.
Saradnja univerziteta u Tirani i Prištini, koja se odvijala čak i bez bilo kakvog uvida, a kamoli koordinacije državnih organa Srbije i Jugoslavije, već posle dve-tri godine dostigla je takve razmere da su profesori iz glavnog grada Albanije školske 1970/1971. na prištinskim fakultetima držali predavanja i kurseve iz 23 predmeta. Iste školske godine u Tirani je, prema jednom dokumentu jugoslovenske ambasade u Albaniji, boravilo najpre deset, a potom ”više grupa od nekoliko do desetak nastavnika sa prištinskih visokih škola”.
U to vreme u Albaniji je, uglavnom bez znanja i odobrenja zvaničnih organa Srbije i Jugoslavije, gostovalo Narodno pozorište iz Prištine, folklorni ansambl Rugovaca iz Peći, delegacije albanskih književnika i likovnih umetnika sa Kosova i Metohije.
U jednom izveštaju jugoslovenskog ambasadora u Tirani Jovana Pečenovića, ističe se da je i ”desetak profesora i kulturnih radnika sa Kosova, neki od njih i sa porodicama, provelo odmor u Albaniji, a više grupa prosvetnih radnika osnovnih i srednjih škola je takođe boravilo u Albaniji”.
JULA 1972. godine Sekretarijat Pokrajinskog izvršnog veća Kosova tek nekoliko časova pred njihov polazak u Tiranu obavestio je Savezni sekretarijat za inostrane poslove u Beogradu da u jednomesečnu posetu Albaniji kreće delegacija Radio Prištine koju je predvodio direktor Radio Prištine Kemal Deva.
- Program posete - javlja SSIP jugoslovenskoj ambasadi u Tirani - usaglasili su direktnim kontaktima.
U leto te godine Tito je jednom strogopoverljivom informacijom obavešten da je Albanska obaveštajna služba formirala šest grupa jugoslovenskih emigranata za ”agenturni rad i diverzantske zadatke” u SFRJ. Grupe su se nalazile u Elbasanu, Kruji, Tirani, Skadru, Lješu, Beratu i Fieri, a okosnicu svake od njih činili su ”stalno naoružani emigranti sa Kosova”. Posebnu ulogu među njima imali su separatisti Rahman Behrani iz Kosovske Mitrovice, Adem Dušku iz Peći, Ćazim Kreka iz Junika, Špen Diduši iz Plava i Mark Đura iz sela Tuzi kod Podgorice.
- Albanska obaveštajna služba - kaže se u ovom dokumentu - neke od emigranata aktivno koristi za rad sa prosvetnim radnicima sa Kosova koji dolaze u Albaniju.
U međuvremenu, vrh Jugoslavije i dalje robuje pogrešnoj proceni da će intenziviranjem saradnje Kosmeta sa Albanijom uticati na demokratizaciju ove zemlje opasane bunkerima, što ponajbolje ilustruje jedan zaključak crnogorskog rukovodstva, formulisan aprila 1973. godine:
"Nezadovoljavajuće stanje u sferi političkih odnosa, koje je posledica dugogodišnje antijugoslovenske kampanje od strane NR Albanije prema našoj zemlji, ne bi trebalo da bude nepremostiva prepreka za uspostavljanje i unapređenje saradnje."
TESTIRAJUĆI tu kontradiktornu politiku Titove Jugoslavije, Albanija novembra 1973. u jednom službenom dokumentu zvanično definiše teritorijalne pretenzije prema Srbiji i Jugoslaviji, govoreći da ima "specijalni stav prema Kosovu". Jugoslovenska strana na tu provokaciju reaguje tek mesec dana kasnije, kada šef jugoslovenske diplomatije Miloš Minić ambasadoru Albanije u Beogradu Dimiteru Lemaju izražava čuđenje ovim stavom albanske vlade.
Mesec dana kasnije, januara 1974, Albanija još otvorenije izražava aspiracije prema Srbiji i Jugoslaviji, izjavljujući da ima ”pravo da brine o suverenitetu i integritetu SFRJ u predelima koji su naseljeni Albancima”!
U međuvremenu nastavlja se praksa da institucije Kosova i mnogobrojne delegacije kosmetskih Albanaca prilikom boravka u Albaniji zaobilaze nadležne institucije Srbije i Jugoslavije, pa se SSIP 26. juna 1974. žali jugoslovenskoj ambasadi u Tirani da ”nema uvid u celinu odnosa sa Albanijom”. Da je, kako se kaže, onemogućeno da ”usmerava aktivnost na tom području koje ima veoma osetljiva politička svojstva i sadržinu”, jer uopšte ne dobija informacije o ”svim vidovima te saradnje”.
Ni jugoslovensko diplomatsko predstavništvo u Tirani nije bilo u boljoj situaciji, jer je, praktično, bilo potpuno isključeno iz sve intenzivnije i problematičnije saradnje Kosmeta i Albanije. Zato je Jovan Pečenović 4. septembra 1974. šefovima SSIP-a javljao:
- Ambasada nema pristupa njihovim (kosmetskim) zvaničnim kontaktima sa vlastima Albanije, kojoj je, kako ističe jugoslovenski ambasador u Tirani, veoma stalo da na Kosovu i Metohiji ”širi svoj nacionalistički i ideološki uticaj”.
Mesec i po dana kasnije, 18. oktobra 1974, SSIP jugoslovenskim predstavnicima u pregovorima o ekonomskoj saradnji sa Albanijom nalaže da pokažu "maksimalnu fleksibilnost i razumevanje za potrebe albanske strane".


DVA BEGA
U PRVOM nastavku ovog feljtna, objavljenom 17. februara ove godine, jedna rečenica koja govori o dve važne ličnosti iz albanske i crnogorske prošlosti, koje su posle prelaska na islam nosile ista imena, iz tehničkih razloga je skraćena i svedena na jednog Skender-bega.
U izvornom obliku ta rečenica glasi: "Jedan od najznačajnijih vođa celokupne albanske prošlosti, Skender-beg, pre prelaska na islam zvao se Đurađ, ime njegovog oca bilo je Jovan, a crnogorski sandžak-beg Skender-beg bio je sin nekadašnjeg crnogorskog glavara Ivana Crnojevića i pre nego što se poturčio ime mu je bilo Staniša".

Knjiga "Raspeto Kosovo" u izdanju Kompanije "Novosti" i "Narodne knjige" pojaviće se 15. marta na kioscima širom zemlje.