Čudo Božje!

O JEDNOM od mnogih čuda, koje se dogodilo 31. marta 1989. u svetiteljevom manastiru na Egini, ispričao je iguman manastira arhimandrit Damaskin Hondos, u jednoj emisiji na grčkom radiju.
Nektarije Rigas, od oca Mihaila i majke Anastasije iz mesta Karidalo, mornarički oficir od 25 godina, nalazio se 17. maja 1989. godine u Pakistanu. Tamo se neočekivao razboleo, osetio je kako počinje da mu se oduzima noga i kako gubi vid. Njegova služba odmah je obavestila roditelje, i on je prevezen u Grčku, u pratnji jednog člana posade, g. Dijamandakisa. On sam je o tome rekao: "Na aerodromu su me dočekali moji ukućani sa invalidskim kolicima, a sa njima su bila i dvojica predstavnika moje brodske kompanije i njen lekar, g. Skafidas. Sa lekarskim uverenjem prevezli su me u bolnicu K. A. T. gde me je pregledao neurohirurg, koji je tražio skenerski pregled glave. Međutim, nisu otkrili ništa. Lekari u bolnici u nedoumici su govorili da je stvar čudna, jer se zenice ponašaju fiziološki u odnosu na svetlost, pitajući se kako onda ne vidim.
Moj duhovnik me je uputio na Eginu. Kako se auto zaustavio i kad su otvorili vrata da me iznesu, ugledao sam svetitelja kako stoji na ulazu u manastir, u odeći starog monaha i daje mi znak da priđem. Čim sam stupio nogom na tlo, primetio sam da mogu da hodam! Noga mi se iscelila!"
U KNJIZI "Zemaljski anđeo - nebeski čovek" o svetom Nektariju Eginskom, koju je izdala naša crkva, govori se da se Rigasu vratio i vid pošto su mu monasi dopustili da legne u svetiteljev krevet. "Kad su me izveli iz kelije, bilo je kao da sa mojih očiju otpadaju tanke membrane, i progledao sam. Usledila je takva potresenost i toliko suza da se to ne može opisati!"
Mitropolit Nea Smirne Agatangel, koji je bio posebno vezan za manastir Svete trojice na Egini, još iz vremena obretenja časnih moštiju svetog Nektarija, pripovedao je takođe u jednoj radio-emisiji da je u životu morao da ponese mnoge krstove. Najteži je, ipak, bio krst bolesti koja je trajala čitavih šest godina.
"Početkom osamdesetih, kada sam bio mitropolit Didimotiha i Orestijade, razboleo sam se od raka. Ovdašnji lekari, ne želeći da mi kažu od čega tačno bolujem, rekli su da treba da se podvrgnem veoma teškoj operaciji. Međutim, u njihovim očima i u očima članova moje porodice pročitao sam sve. Trudio sam se da ljudima oko sebe ne otkrijem da sam shvatio težinu svog stanja. Moj stari otac govorio je porodici: `Ako Bog treba da nam ga uzme, uzeće ga. Ako treba da nam ga ostavi, ostaviće nam ga.` Imao je potpuno pouzdanje u Njegov promisao.
DIJAGNOZE, razume se, i ovde i u Evropi, bile su određene: rak, i to izuzetno zloćudni oblik. Sa ljudskog stanovišta neizlečiva bolest. Međutim, više i dalje od lekara, dejstvuje Bog! Prizivao sam u zaštitu svetog Nektarija.
Januara 1983. godine u pratnji tadašnjeg mitropolita Neamirne - sada već pokojnog - Hrizostoma, otišao sam na Onkološku kliniku u Njujorku `Memorijal hospital`. Operacija je bila zakazana za ponedeljak ujutro. Prethodnog dana primio sam sveto pričešće. Dok su me prevozili u operacionu salu, mitropolit Hrizostom mi je dao u ruke ikonu svetog Nektarija. Potresen, još sam se jednom pomolio ovom svetitelju, zavetujući se da ću sveštenoslužiti na njegovom grobu, i u njegovom (tada još nezavršenom) hramu na Egini.
Operacija je trajala osam i po časova. Kada sam se konačno osvestio, hirurg mi je rekao: `Toliko ste dugo bili na intenzivnoj nezi, da smo već izgubili nadu da ćete se oporaviti. Međutim, čini se da tamo gore imate mnogo prijatelja!` Čitave tri godine posle operacije nisam mogao da jedem i pijem više od onog što staje u šoljicu kafe, ali nisam gubio veru. Kada sam posle tri godine ponovo sreo arhiepiskopa Jakova, on mi reče:`Dobro došao, čudo Božje!`"
(Nastaviće se)