Ikona pod glavu

Priredila: Mirjana RADETIĆ
SLEDEĆE čudo svetog Nektarija - koje je upalilo iskru za novi život po Hristu - ispričao je Aleksandar (svetovno ime Alekos Galanos), iskušenik manastira Kutlumuš, koji je pre povlačenja u manastir bio veoma poznati pozorišni pisac i scenarista.
- U leto 1982, počeo sam da osećam neke bolove u predelu stomaka. Lekari u bolnici konstatovali su da imam kamen u žučnoj kesi i da treba da operišem žuč. Napravili su gomilu testova i ispitivanja, pre nego što sam otišao u bolnicu da me operišu. Iako su rekli da ću u bolnici ostati tri dana, ostao sam tri meseca, jer su se stvari tako iskomplikovale da mi je život bio doveden u opasnost. Pronašli su na kraju da se radi o raku na ulaznom delu žučne kese, iako ja nikad nisam, tokom dugog perioda dok sam trpeo bolove, pomislio na najgore.
Od tog trenutka, bolovi su bili tako jaki, da bih sa zadovoljstvom pao sa balkona. Setio sam se Šekspirovog Hamleta, koji na jednom mestu kaže: "Da Večni nije dao zakon svoj protiv ubistva sebe!" Lekari su rekli mojim rođacima da ću, ako izađem uopšte iz bolnice, živeti još najviše tri meseca. Otišao sam prvo na čuvenu londonsku kliniku "Rojal marsden hospital", a potom u "Memorijal hospital" u Njujorku, gde su mi rekli da ću biti još jednom operisan. Posle ponovnog procenjivanja rezultata, izjavili su, međutim, da su zadovoljni operacijom koju su obavili lekari u Grčkoj i da ne bi mogli da učine ništa više.
Moj prijatelj, ikonopisac, reče mi, međutim, da mi je pod uzglavlje u bolnici - dok sam bio u Atini - stavio ikonu svetog Nektarija i knjigu o njemu. Uporedo sa tim zavetovao se da će on izraditi veliku ikonu, koju ću ja posrebriti, i da ćemo je zajedno odneti na Eginu. Od tog dana počela je da mi se spušta visoka temperatura i stvar je krenula nabolje. Najzad je živopisao ikonu, otišli smo zajedno na Eginu, gde sam se poklonio časnim moštima. Bio sam duboko potresen, uprkos tome što do tada nisam imao mnogo kontakata s Crkvom. Postavljao sam na scenu mnogobrojna svetovna dela, bavio se pozorištem, bio sam gord i slavoljubiv. Posle bolesti sam odlazio na Eginu nekoliko puta, i padao na mermernu ploču.
Otišao sam prvo u manastir Kseropotam, gde me starac Josif prihvatio. Do danas je prošlo 15 godina kako živim. Pre neke četiri godine, u Londonu je u pozorištu bio postavljen moj komad "Crveni fenjeri". Pozivali su me novinari da im pričam o komadu, ali ja sam im ispričao drugo. Objasnio sam kako se čovek blagodaću Božjom menja - dovoljno je samo da je zaište, i ona ga oseni! Svet je poludeo od telefoniranja, faksova, traže inforamcije o veri, o čudu, o tome kako se čovek suočava sa smrću, a kakvu radost pruža Crkva i savestan hrišćanski život!
MONAH Nektarije (Vitalis) ispričao je priču o dečaku kojeg je majka dovela da se pokloni svetitelju. "Dedice, ja ništa ne vidim", rekao je mali. "Znam da imam dva tumora u očima, ići ću s mamom i tatom u Englesku da mi lekari izvade oči. Ali, neću više moći da vidim svoju mamu ni svoje igračke. Njih ću da poklonim drugoj deci. Odvedi me, dedice, do ikone i reci mi ima li svetitelj noge na ikoni? Vide li se?" Zatim je dečak prislonio glavu na ikonu: "Sveti Nektarije, ne vidim te. A sada treba da idem u Englesku, tamo će mi izvaditi oči! Pomozi da se ne žaloste moji mama i tata!"
- Vasilaki, čedo moje, ne treba da kažeš da ćeš umreti. Bog zna bolje od nas šta treba da čini - rekao sam u opštoj potresenosti. - Hajde da se svi zajedno pomolimo svetitelju da učini čudo. Postoje bolesni koji boluju od hiljadu i dve bolesti i mnogi drugi mali dečaci... Podignimo pogled svog srca prema Bogu i recimo mu: Oče, ti nam reče da kucamo na tvoja vrata. Otvori ih! Hteli bismo nešto da zaištemo od tebe...
Prošlo je neko vreme, jednog jutra dok sam palio kandilo dotrčao je do mene mališan sa naočarima. "Dedice, zar si već zaboravio Vasilakija?"
(Nastaviće se)